PEĐA OBRADOVIĆ KAO TAKAV

CIKLUS: “SIROČIĆI”

Priča mi majka neki dan kako je konačno okačila neki luster koji, kaže, „tvoj otac 17 godina nije mogao da okači, tvrdeći da to ne može“ ali evo, ona ga je okačila, odnosno, bio je majstor i okačio ga i sada baš lepo izgleda. Ja je slušam, razumem je, moj je otac umeo da bude sjajan u pronalaženju izgovora, bili su temeljno argumentovani i detaljni, uz to je umeo da unese i jednu tešku atmosferu i opštu nervozu kada mu se nešto neće, dakle, bilo je zaista izazovno ubeđivati se sa njim. Zamolio sam je, ipak, da ga ne grdi glasno, da ne čuje, taj je umeo da bude zlopamtilo, evo, siguran sam da je to što me proganjaju njegovi nezavršeni administrativni postupci, dugovi prema državi i to što ne radi ama baš ništa od njegovih stvari koje sam uzeo, direktno njegovo maslo. Namerno mi to radi. Sav sklerotičan i otekao, uzalud sam razvlačio kablove po stanu, spajao njegov gramofon sa svojim pojačalom, dahćući u slabosti glasnije od uređaja koji je jedva puštao ton.

         U starom Rimu, mada se to ne može vezati za čitavu njegovu istoriju već za određene periode i mesta, običan je svet, iako veoma religiozan, izgleda smatrao da je glavna ekipa bogova u panteonu neko VIP društvo za ondašnji nobles i malo je dokaza da bi se kakav ratar, krčmar ili radnik u manufakturi doživljavao grešnim pred, recimo, Jupiterom iako o verskim praznicima ne bi propustio da prisustvuje proslavama koje su, između ostalog, služile i da se plebsu podele pšenica i vino, organizuju igre i stvore uslovi za razni razvrat. Tako su se i onda osvajali hearts & minds što bi se savremenim marketinškim rečnikom reklo. Pazili su oni sa vrha društvene piramide da se, s vremena na vreme, zadovolje potrebe širokih narodnih masa, baš kao što se to i danas radi, bilo je i u Rimu izbora a tada su znale da rade pesnice, palice, noževi i mačevi, dakle, bilo je važno obezbediti podršku „iz baze“, bez toga je društveni, politički pa i život u fundamentalnom smislu te reči bivao značajno teži i kraći, bili u pitanju konzul ili car!  Ali, pre nego što je otkrio Hrista, taj bi isti ratar, krčmar ili radnik u manufakturi strašno vodio računa o tome da budu zadovoljni takozvani lari. To su bili duhovi predaka kojima se ukazivala posebna pažnja. Pater familias bi im prinosio poklone i razne ponude, kadio mirisima i ostavljao cveće, njima bi se molio za zdravlje, dobar rod ili uspeh u poslu. U kući bi imao i mali molitvenik, to onaj siromašni, oni imućniji imali bi i prave male hramove gde su se nalazile figurice veselog lika kojima su duhovi prikazivani. Njihova uloga bila je zaštita porodice i domaćinstva ali ta je zaštita morala da se zasluži. Verovalo se, ako su lari zadovoljni kako se o njima vodi računa i prema njima odnosi, oni bi bili mani, dobri duhovi koji štite članove porodice od gladi i svakojakih zala koja bi ih mogla zadesiti a kuću od požara, poplava i drugih nedaća. Međutim, ako bi se koji predak ljutnuo, uvredio i generalno govoreći, nalazio da se prema njemu odnose bez poštovanja i neophodne pažnje, on bi mogao da postane lemur, zao duh koji proganja i plaši neodgovorno potomstvo, javlja im se u snu i pravi probleme i zvrčke, sveteći im se za neoprostivo zanemarivanje. Ne bih voleo da se tako naljuti duh mog oca. Događaji, međutim, daju prava sumnji da smo pali na prvim ispitima i iskren da budem, potpuno ga razumem. I’m sorry, father. I failed.

Evo, tačno ga vidim kako ljut odozgo posmatra našu potragu za sveštenikom koji će održati opelo, u samu zoru uoči kremacije, nemamo majka i ja pojma o tome, prethodne se noći dosetili da bi on možda voleo da ima opelo a niti ona zna ko je lokalni sveštenik niti ja kako se to organizuje. Tog sam dana imao visoku temperaturu, od stresa se i napora čitavo telo upalilo, onaj se imunitet sav uzbunio i angažovao na uništenju mojih tkiva pa sam zamolio Gagu da pomogne. Iskreno, i sam bih se uvredio da slušam snaju kako popa na kraju, „završava“ preko veze, preko rođačkih veza, hvala Bogu, familija velika a njeni članovi razasuti po najrazličitijim sferama života & rada… Do ludila bi me dovelo da posle slušam tog „popa preko veze“ kako priča o meni kao da smo odrasli zajedno, ono, ekipa iz kraja a taman bih, onako kao prah i pepeo u koji smo pretvorili telesnost oca mog (a ne smem ni da razmišljam o tome da li je on to želeo/voleo ili ne, nije stigao da se izjasni) iz onog krematorijuma ustao i najebao se svima milosne majke, što veli prost svet, kada bih uočio svoju suprugu kako, na kraju, svešteniku u ruku stavlja novčanicu od 200 evra jer „nije ponela ništa sitnije“. I on je, božiji čovek, bio zbunjen.

I to nije sve! Duboko sam uveren da bi, čak i ako bi nam oprostio neznanja i nesnalaženja koja su dovela do zbrke oko opela, obred polaganja urne zauvek i beskrajno uvredio duh moga oca. Obred, koji ni Felini ne bi umeo da naslika, evo ne znam šta o tome da kažem a bio sam tamo, ali recimo da tu od obreda nije bilo ni „o“. Njih je nekoliko radnika nadležnog komunalnog preduzeća, tu pred нама наивнима,што вероваху da su pripremne radnje obavljene ranije, neprijatno dugo razglavljivalo, podkajlivalo i razdrndavalo u podizanju, tešku ploču porodične grobnice koja je spuštena pre šezdesetak i više godina, kada je tu položeno telo maminog tragično preminulog brata… Ne znam kome je bilo neprijatnije, da li njoj dok posmatra radnike koji tuku macolama po grobnici u kojoj je Boro toliko dugo ležao u miru, da li meni koji tada shvatam kako tu nikakvog dostojanstvenog ispraćaja neće biti, mojoj deci skrivenoj u senci drveća, zbunjenoj komunalnošću događaja koji im je predstavljen kao značajan i poseban ili tatinoj sestričini a mojoj, jel’te, sestri od tetke, koja nam je već nalupala packe šokirana neozbiljnošću sa kojom se nosimo sa gubitkom njenog ujke. Meni je to išlo na živce ali možda ona ima pravo… Za razliku od nas, bar zna neki red. Nas smo troje, otac, majka i ja, uvek živeli kao porodica nesklona strogom poštovanju bilo kakvih običaja i tradicija, možda smo u tom nekonformizmu mama i ja konačno i preterali. Majci oni radnici nisu dali čak ni to da ona položi urnu, nego je to uradio jedan od njih „jer tako mora“, on je tu posudu nekako više ćušnuo nego što ju je položio, dok su kolege dahtale pod težinom ploče koju su na kraju, uz tresak, spustili… Onda su mami poturili neki papir da potpiše. Toliko je to glupo, bez veze i neprijatno bilo, na letnjoj vrućini i po vrućem vetru koji nam je odavno osušio, tog jutra oprane kose.

A onda je počelo… Saznao sam da otac dve godine nije registrovao automobil koji se vodio na moje ime a ostavio ga je u stanju, baš takvom, kao da dve godine nije registrovan. Silan je novac uložen kako bismo ga se rešili a i kada smo ga se rešili, onaj što smo mislili da nas je rešio muka stalno se javljao nezadovoljan naknadno otkrivenim nedostacima koji nisu ugrožavali njegov telesni integritet ali su očigledno uticali na stabilnost onog mentalnog. I taman kada smo sve rešili da se taj više ne javlja, optužen sam prekršajno što nisam vratio tablice, ono pre dve godine, ulovila me kamera dok sam automobil vozio da vratim tablice i predam ga majstoru na popravku, da bismo ga se rešili. Tu je ipak časni sud blagomilostiv bio, valjda ganut mojim stradanjem u kritičnom periodu, pa sam se, posle kratkog postupka, našao samo opomenut.

  Ali, tek što sam odahnuo, našao sam se pred novim nevoljama. Metodom takozvanog sitnog podjebavanja, neka oproste pristojni ljudi moj pogan jezik, duh mog oca nastavio je da me muči, poznajući čoveka, verujem da u tim drkuckanjima i potprcavanjima posebno uživa. Naime, zamolio sam majku da mi donese očevu heftalicu, njoj ne treba, ionako ima dve a to je jedna teška heftalica koju je on doneo iz Amerike, čisto gvožđe, ništa aluminijum, uvek je radila kao švajcarski sat, heftala kroz ceo tabak ali kako mi ju je majka svečano predala u prisustvu moje supruge i dece, heftalica je odbila poslušnost, pokvarila se, neće da hefta i sada, kao uspomena, skuplja prašinu. Poslušnost je otkazao i taj gramofon koji je ranije savršeno radio, prikopčao sam ga na svoj sound system ali iz zvučnika se glasnije čula statika od tonova sa dvostrukog živog albuma Boba Marlija i Vejlersa, „Babylon by bus“. Kažu eksperti, nema uzemljenje, takozvanu „treću žicu“… Pa, ni kod njega nije imao treću žicu pa je gramofon radio, njemu nije bila potrebna treća žica a sad meni treba, kako to? Anyway, gramofon je onda ostao samo da smeta i ćuti, sve dok ga, kasnije, zajedno sa ukupno 21 kilogramom stare tehnike, nisam odvezao na reciklažu gde je, sve đuture, procenjeno na 320 dinara, 15 po kilogramu plus pet dinara jer otkupljivač nije imao sitno, što mi je napravilo gubitak od 25,6 dinara jer sam do tamo potrošio 1,8 litara benzina po ceni od 192 dinara za jedan litar. U međuvremenu, gramofon je skupljao prašinu da bi me sečao na oca od koga mi je ostala i fotografija u formatu „ona stara lična karta“, sa koje neće ni da me pogleda jer – žmuri. 

Nije nam bolju ostavio za čitulju u novinama, pa sam normalnu i ljudski dostojanstvenu morao da pravim od nekih drugih, naravno, to sve u cajtnotu, umalo se čitulje nisu pojavile tek pošto smo ga ispratili. A ta fotografija što nam je otac ostavio, ona je nekako ostala u ulaznom hodniku našeg stana, među nekoliko porodičnih fotografija i ja sam se dugo plašio da je pomerim ili sklonim iako me svaki put žignulo između rebara kada ga vidim onako žmurećeg, a i dalje ozbiljnog i opominjućeg. Na kraju ju je pomerila Gaga, kada smo krečili stan i ja sada čekam kako će otac da reaguje, slutim, opet smo ga ljutnuli.

“Daće naš dobri sveti Nikola“, rekao mi je tata na kraju jednog od naših poslednjih telefonskih razgovora, nešto smo pričali o mom zdravlju, normalno, jer sam ja u tom trenutku i dalje bio najozbiljniji pacijent u porodici, koliko god to njemu smetalo. Ene!…  (čest uzvik u rudničkom kraju, prim. aut.) Mal’ se nisam šlogir’o, kakav sad sv. Nikola, neka oprosti svetac, moj ga otac za ovih četrdeset i kusur godina koliko ga znam nikada nije pomenuo u kontekstu verovanja, primanja i/ili davanja. Znam da je to naša porodična slava ali mi je nikada nismo slavili i sećam se da sam se zbunio ali sada razumem da je, namučen i svojim i mojim zdravljem i opštom neizvesnošću možda potražio utehu tamo gde je, ranije, nikada nije tražio. I onda budem nesrećan što sam nekako bez veze preko toga prešao, nismo to posle nikada pomenuli i ja sam ostao u neznanju o čemu i kako razmišlja, mada mislim da nije fer ni to što sam, tek pošto je umro, od drugih saznao kako je zbog mene išao da se moli na grobu svog pokojnog oca i da je tim nekim drugima bila poznata njegova novostečena religioznost. Yebiga, kao i u svemu, kada je naš odnos u pitanju, sve dolazi prekasno, eh… (dug uzdah, prim. aut again)Ne znam da li bi mi to makar i na duhovnom nivou bilo dozvoljeno, jer formalno-pravno nisam član zajednice koja slavi našeg porodičnog sveca, tek, odlučio sam da na jedan simboličan način „preuzmem slavu“, kako se to kod nas kaže. Nas petoro i moja majka ručali smo na Svetog Nikolu zajedno, posno kako to običaj i moji oštećeni bubrezi nalažu i razgovarali o tati. Mislio sam, možda tako spasem duh svog oca koji izgleda ljutit luta i pravi mi zvrčke verujući da o njemu ne vodimo računa onako kako zaslužuje. Evo, Bogdanu sam rekao da nađe i nauči ko je sveti Nikola, on hoće da se krsti, njemu je to nešto važno i ja nemam ništa protiv, ali insistiram da nauči istoriju i pravila kluba čiji član hoće da postane. Neka krene od sveca, zgodan je povod. Razmišljam, možda i ikonu negde okačim, što da ne, sveti Nikola je zanimljiv i kao istorijska ličnost, crkve ga poštuju kao zaštitnika putnika i moreplovaca, dakle, onih što bih ja voleo da sam bio, a nisam. Kandilo neka doda Bogdan ako hoće, kad preuzme. Znam da bi moj otac voleo da može da nas vidi tako okupljene i da bi mu bilo drago ako bi se uverio da ga ne zaboravljamo… To je valjda normalno za svakog pokojnika, ne kaže se džabe da čovek živi onoliko koliko traje i sećanje na njega. I sve se mislim, ako bude dobre volje, možda tata progleda i sa one fotografije, pa je vratim u hodnik.

CIKLUS: “SIROČIĆI”

U tom trenutku, želeo sam samo jedno – da niko ne uđe u prostoriju i zatekne me u pozi koju nikako neću moći da objasnim. Tamo, iza paravana, čuo sam ih sasvim jasno jer nas je samo platno razdvajalo, dvoje su razgovarali, njima su namazali terpentin na zglobove, razmenjivali su iskustva opisujući jedno drugom muke reume i gihta, a ja sam preko njihovih glasova pažljivo osluškivao da se slučajno ne pojavi medicinska sestra da nas obiđe, što je nekada radila a nekada nije. A on… on je samo huhtao i puhtao, izdizao se i ugibao poda mnom, onda bi sasvim usahnuo uz glasno šištanje, da bi se onda opet nadimao uz lenjo ali uporno i preteće huhtanje, sve dok ne nabrekne do samog pucanja. Onda bi se ponovo smežurao uz isti onaj šišteći zvuk. Ne, razmišljao sam pomalo u panici, ne bih to umeo da objasnim, pa sam se zato, optužen preko njega, bos i u pidžami, dupetom u plafon, neprestano okretao preko ramena, u strahu da neko ipak ne naiđe, stiskajući se i sam iz petnih žila u nepodnošljivosti fizioloških potreba koje su me saletele u nevreme i bez ikakve najave. O, agonije! 

Ne znam ko mi je, kada i kojim povodom poklonio „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“, podebelu knjigu velikog formata u tvrdim koricama, miks kolor-crno-bela štampa, pet stripova crtanih po narodnim bajkama, pesmama i legendama. U „Baš Čeliku“, „Čardaku ni na nebu ni na zemlji“, „Propasti grada Pirlitora“, „Ženidbi Dušanovoj“ i „Biberčetu“, Lobačev je, između ostalog, oslikao razne ale, bauke i demone, antropomofna stvorenja iz narodne mašte, aždaje i svakakva bića grotesknih pojava, da budu strašna deci, da ih odrasli njima plaše pred spavanje i u tom strašenju zabave. Tome bajke služe, da ima junak koji će da pobedi zlo, da se na njega ugleda i zamišlja da se bude takav, plemenit i neustrašiv. Na meni, međutim, Lobačevljev crtež nije „radio“, meni su njegove aždaje bile nekako lepe u svojoj bucmastosti. Umetnik je imao laku ruku pa su njegovi likovi mekanih crta, čak i Baš-Čelik u ranoj, smežuranoj fazi sužanjstva, ništa me, dakle, ti likovi nisu plašili, uživao sam čitajući tu knjigu iznova i iznova i žao mi je što se moja deca, knjigu imam i dan danas, nisu na nju „primila“. Anyway, moj dečiji užas bila je „Leptirica“, plavokosa Radojka sa nekakvim jezivim zubima u vilici što jaše jadnog Strahinju, sva dlakava, božemesačuvaj, ala sam se poplašio kada sam na televiziji video tu scenu, Strahinja joj rukom otkriva stomak, a on, stomak, ne Strahinja, sav rutav sa krvavom rupom od koca, sećam se, već smo imali kolor televizor, niški „Ei“ normalno. I ostala bi Radojka moja noćna mora zauvek da se nisam jednog pre podneva licem u lice našao i sukobio sa demonom vakusakom, šištavim i dahćućim stvorenjem što me umalo nije osramotilo pred silnim svetom medicinskih radnika i njihovih pacijenata koje muče različite reumatske bolesti i stanja, te ortopedske i za njih vezane, muskulatorne patnje.

Vakusak – vakuum terapija, koristi se u lečenju poremećaja u cirkulaciji krvi i limfe. Ruke, noge ili ceo trup, kako se kome zalomila muka, ubacuju se u specijalne komore gde se, pod pritiskom, stimuliše sveža krv da dođe do gladnih i žednih krvnih sudova, do kojih iz nekog od stotina mogućih razloga inače ne dopire. Moj je demon bio naizgled miroljubiv i nekako sav otromboljen, u formi dugačkih gumenih čizama dokolenica, sa rajsferšlusom po sredini, kablovima koji ih spajaju sa aparatom gde se podešava pritisak i gde je jedno od dugmadi ono za uklj/isklj koje, u žaru borbe, nikako neću moći da prepoznam jer me aktivacija vakusaka ‘ič nije interesovala, ono me tačno zabole kako radi, mene je zanimalo da li radi… Ali, doći ću i dotle. Dakle, prvo se pacijent presvuče u pidžamu ili trenerku, nogavice uvuče u čarape i takav prući po terapeutskom ležaju, da noge ubaci u te komore i da ih onda medicinska radnica zakopča rajsferšlusom. Ona onda tamo podesi pritisak i trajanje na dva potenciometra pa aktivira aparat – vakusak diskretno uzdahne, u nogama se oseti pritisak, pa vakusak izdahne, u nogama se više ne oseća bilo kakav pritisak. Pa onda vakusak diskretno uzdahne, u nogama se oseti pritisak, pa vakusak izdahne, u nogama se više ne oseća bilo kakav pritisak. Uz ton ponavljajućih uzdaha i izdaha vakusaka i prijatan osećaj kompresije i strujanja krvi koja hrani dijetom iscrpljene periferne krvne sudove u nogama, oči su se polako sklapale, san je nailazio, oni su glasovi iza paravana polako nestajali i samo što nisam utonuo u dremež kada su se, sasvim neočekivano, javila creva u onom svom kritičnom, završnom, debelom delu.

Bio sam strašno ljut na sebe, imao sam dovoljno iskustva da na jutarnje medicinske sesije idem pripremljen, što podrazumeva i obavezan boravak u toaletu. To su dobri, kontemplativni trenuci, u nekim kućama, poput moje, gde je stalno neka gužva, možda i jedini u opuštajućoj osami … Ostavimo to po strani, hteo sam da kažem, za ovu priču važno, da se na terapiju ujutru nikako ne ide punih creva i bešike, to sam naučio odavno, ali se nekada čovek prevari ili prosto zaboravi na neophodnost jutarnjeg promišljanja. Tako sam i ja, nespreman za predstojeće izazove, tog jutra pošao na Kliniku za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“, poznatiju kao „Sokobanjska“ i tamo se naivno opustio na ležaju, nogu prepuštenih, činilo se, sasvim miroljubivom i prijatnom delovanju vakusaka. I bilo mi je odmah jasno, prethodno procenivši pritisak u nogama i poredeći ga sa pritiskom u međugužju –  to jednostavno neće ići! Preznojio sam se. Morao sam hitno u WC, više nije bilo vremena za kalkulacije, ali kako iz vakusaka i šta sa njim? Nisam znao koje ga dugme gasi, nisam pratio šta je radila medicinska sestra, pitao sam se šta ako poremetim njegovo jednolično disanje, kako će se ponašati ako ga uznemirim, odnosno, da li ću nešto da pokvarim, panično sam u neznanju gledao potenciometre i dugmad po kontrolnoj kutiji … Ono su dvoje iza paravana i dalje pričali. On je ranije bio u Vrnjačkoj banji, ona je olakšanje potražila u Gamzigradskoj, na šta je on uzviknuo „Jaaaao…“, tvrdeći kako je ta banja propala, sa čim se ona nije složila. Ja sam, za to vreme, aktivirao duboku arhivu i iz nje izvukao ono skromnog znanja iz tehnike, mehanike i fizike. Pomislio sam, pa nastaviće se kompresija, kad kompresor napumpa čizmu do podešenog pritiska, izdušiće vakusak, tako nekoliko puta, samo dok obavim šta moram i vratim se; creva su se u međuvremenu uporno bunila i stavljala na najozbiljniju probu moje napore u napinjanju gluteusa i mišića rektuma pa se prijatno pre podne na ležaju uz blagotvorni osećaj u nogama i uspavljujuće lenjo disanje vakusaka pretvorilo u nepodnošljivu patnju i mučenje. Bio je poslednji trenutak za delovanje.

Hrabro sam rajsferšluse otvorio do pola, izvukao prvo jednu pa drugu nogu, poskočio sa ležaja pravo u plastične papuče i taman što sam zakoračio za onaj paravan, nešto me je nateralo da se okrenem. Iskra zaboravljenog iskustva i znanja iz oblasti fizike: „…Da li na pritisak koji registruje vakusak utiče i zapremina mojih nogu?“, pomislio sam vođen iznenadnim proviđenjem čija je jasnoća u meni momentalno izazvala očaj! I zaista, tamo su, na ležaju, one komore narastale i narastale i ja sam čekao olakšavajući zvuk izdisaja, ali vakusak kao da se probudio iz svog sna i preteće hučao, sve glasnije, uporno nadimajući komore. Onda je ono rajsferšlusa što sam ostavio zakopčanim počelo da se otvara sve dok se, na moj užas, obe one čizme nisu potpuno razvrcale, nastavljajući narastanje. Guma od kojih su napravljene počela je da pucketa u natezanju, mislio sam se, koliko su dobro šiveni šavovi kojima su opšivene komore, a one su, kao iznenada zaposednute, počele da se mrdaju po onom ležaju levo – desno, levo desno, preteći da eksplodiraju. Ono se hučanje kompresora nekako utulilo, ali nije prestajalo, kao dubok uzdah koji nadima pluća do pucanja… Vakusak je bio probuđen, demon se razljutio i besan spremao da bljune vazduh pod narastajućim pritiskom u komorama, “Pritiskom na pritisak…“ sinulo mi je u neočekivanom bistroumlju, spasavajući me iz gotovo bezizlaznog položaja! U trenu sam, poput hrabrog Biberčeta, đipio i zaskočio demona koliko sam dug i težak, a nisam ni jedno ni drugo, ipak… Suočen sa mojom težinom, demon je ispustio prvo jedno „klik“ iz one konzole, a onda počeo da šišti i izdušuje, osetio sam u olakšanju, emotivnom ali ne i fizičkom jer su moja creva i dalje živela sopstvenu stvarnost, na koju moj položaj u ambulanti za vakuumsku terapiju nije imao bilo kakav uticaj. Onda je demon ponovo uskladio svoje disanje, primirio se, kao neka životinja koja se uverila da je opasnost prestala ili možda pre kao neko dete koje se uzbunilo i uplašilo u snu a onda osetilo roditeljski zagrljaj. Tako sam zaplovio na vakusaku koji je ponovo mirno disao, nadimajući se i izdušujući lenjo, uznoseći i spuštajući moje namučeno telo oprućeno po njemu, gluteusa i okolnih mišića u u grču.

Taj prijemni hol „Sokobanjske“, u čijim se nastavcima i hodnicima nalaze i ambulante za fizikalnu terapiju, terapije naizmeničnim strujom i laserima, magnetne terapije i tako sve u svrhu oporavka oštećene telesne mehanike, meni liči na banku. Dizajniran je u stilu čiji naziv ne znam, ja ga zovem dekadentnim kičem rane tranzicijske faze sa samog kraja osamdesetih i samog početka devedesetih godina 20. veka u Srbiji. To je jedna prepoznatljiva estetika belog uglačanog kamena po podovima, ponegde i zidovima, pozlaćenih aluminijumskih šipki kao okvira i držača za razne staklene pregrade, model enterijera „Jugoskandik“ ili „Dafiment banka“, možda je zgrada „Progresa“ u Knez MIhajlovokj ulici u Beogradu jedna od poslednjih tako uređenih. Ima i te šaltere, ne zna čovek u prvi mah da li da izvadi ličnu kartu, bankovnu karticu ili zdravstvenu knjižicu i baš sam o tome razmišljao, u sebi ojađujući nevolju u kojoj sam se našao, neshvatljivu i neobjašnjivu, za koju bi se teško, ako bi uopšte, moglo pomisliti da je nastala slučajno, spontano ili greškom, a ne namerno, namešteno i izveštačeno, poput uloga pisanih u scenarijima za filmove koje je potpisivao Zoran Ćalić. I zato je upravo tim mračnim hodnicima jugo-šunda lutala moja misao, dok se telo na mukama ljuljalo na vakusaku koji je disao umiren pritiskom moje skromne težine. „Do jaja…, hahaha, urlao je od smeha moj stariji sin neku noć kada sam, prisećajući se sokobanjske agonije, pustio Čalićev (s)hit „Ćao, inspektore“, po meni jedan od najboljih primera žanra u koji sam onda i sam zalutao. Živo smo polemisali Gaga, on i ja da li se Ćalić zapravo samo dobro zajebavao pišući scenario i snimajući taj film jer je sve u njemu toliko glupo i neverovatno bez veze i smisla da je u tome urnebesno smešno i nismo mogli da se složimo da li se radi o jednom od najidiotskijih jugoslovenskih filmova ili upravo suprotno, jednom od najgenijalnijih. Jer, teško je poverovati da bi neko ozbiljan u tako kratkih devedesetak minuta mogao da sabije toliku koncentraciju najjeftinije estetike i primitivnog humora, podilazeći najnižim strastima publike za koju ne smatra da je maloumna. Meni je teško da poverujem da su u tome, ajd’ Bata Živojinović, Aljoša Vučković, Nikola Simić… oni su stvarno svakakve gluposti snimali, učestvovali i Miloš Žutić, Mira Furlan, Nada Blam… pa u tom se filmu Ljubo Ćipranić pojavljuje u manje od jednog minuta, Suzana Mančić glumi sebe, do duše, vidimo je u samo dve scene, glume i Boro Stjepanović, Danica Maksimović, Taško Načić… ni u najkraćim scenama nema glumca koga ne poznajemo. Mora da su bili opasno visoki honorari, nemam drugo objašnjenje, osim da se radi o upravo vešto podmetnutoj i briljantno maskiranoj kritici proletarijata, socijalističke malograđanštine na samom početku osamdesetih godina 20. veka, pa i same kritike sistema. Ta primitivna sprdnja sa homoseksualnim sklonostima članova „bande“ u filmu, njihovo ničim motivisano pojavljivanje u hotelu „Lepenski vir“, još jeftinija upotreba lozinke „imate li vazelina“, briljantni Nikola Simić koji vrcka dupetom i hoće da bude lokomotiva… ne, mislio sam mučeći se na vakusaku, to mora da je diverzija, tužno konstatujući da bi situacija u kojoj sam se našao, ako bi je neko snimio, mogla savršeno da se inkorporira u taj film jer se savršeno uklapa i svojom estetikom i stepenom drame… Ko bi mi poverovao šta se desilo da me ovako zatekne, to bi objašnjenje bilo podjednako uverljivo kao Ćalićeva opravdanja da Bata Živojinović četiri puta dozvoli da mu se zaključaju vrata apartmana, sa sve padom sa terase, to kada je gledao ko se kreše u susednoj sobi nosa zalepljenog u staklo susedne sobe, u sceni koja je snimljena samo zato da bi publika videla sise.

Ono su se dvoje, tamo iza paravana, nešto ućutali, ali su brzo nastavili polemiku o kremama za ublažavanje bolova, raspoloživim na tržištu. Zaista, razmišljao sam, šta bih rekao da me neko zatekne? Celog svog zrelog života sam, da izvinete, novinar, pa sam, sa vakusakom pod sobom, bez prethodne namere, sasvim instinktivno, počeo da razmišljam u naslovima – „BOLESNIK – pacijent uhvaćen „na gomili“ sa vakusakom“ ili „U Sokobanjskoj uhapšen perverznjak: Iživljavao se nad mašinom za vakuumsku terapiju“… Ili možda nešto još gore, u kontekstu redakcije u kojoj radim i njenog vlasnika, takva su vremena, sve je povod da se „državni neprijatelji“ okače na naslovnu. I to je ono kada sam poželeo da nestanem svestan da, ako neko naiđe, jednostavno neću moći da objasnim sliku čiji sam centralni deo.

Odagnao sam misli jer je bio baš poslednji trenutak da delujem i sprečim bruku koja je nezaustavljivo nailazila. Duboko nesrećan i već umoran od telesnih napora u spazmu kritičnih mišića, posmatrao sam onu dugmad i potenciometre, uzalud se nadajući novom prosvetljenju. Međutim, njihova je logika uporno nadilazila moje dešifrativne sposobnosti. A onda sam, iako ćorav bez naočara, nazreo očuvanijim krajičkom očiju da su na onim potenciometrima ugravirane neke brojke i vrednosti što mi se učinilo spasonosnim, to sam uspeo samostalno, bez prsta natprirodnog koji se nikako nije ukazivao. Jedan je morao regulisati pritisak, drugi je, po svemu sudeći, regulisao vreme rada. Ako oba okrenem na nulu, možda ću vakusak potpuno da anesteziram, bila je moja misao koja nije bila munjevita, na protiv, kao da je puzala sinapsama kroz sivu masu angažovanu na sprečavanju bruke u sedalnom delu. Sačekao sam da vakusak izdahne, ustao sa njega polako, da ga ne probudim, ko zna, zlunetrebalo i oba potenciometra okrenuo u smeru kontra kretanju kazaljki na satu. Posmatrao sam one komore i dalje mučen bolovima odozdo, sada još i ukočen u spazmu mišića nadkolenice i kukova. Onda se iz konzole začulo jedno glasno „klik“ – to je bio spasonosni ton gašenja mašine uz šištajući izdisajni zvuk iz gumenih čizama. Bio je to trenutak u kome sam potrčao, prozujao pored ono dvoje što su im mazali terpentin, pa pravo u hodnik, ka toaletu na prijemnom odeljenju, jednosedu koji je, tu me je sreća poslužila, bio prazan. Dalje je stvar zaista privatnog karaktera.

Pred sobom sasvim posramljen, uznemiren neprijatnim iskustvom ali u sveopštem telesnom i duhovnom olakšanju, vratio sam se u prostoriju i pogledao u demona, onesposobljenog i impotentnog u svojoj usahlosti. Presvukao sam se, pidžamu spakovao u ranac i izašao iz „Sokobanjske“, da se u nju više nikada ne vratim. One tamo žene u sali za kinezi-terapiju su stalno nešto ljute, na laserima su mi uvalili aparat da sam sebi tretiram kolena, kao, da ona „pokrije“ drugog pacijenta jer je to lako i može svako, jedino mi je žao onih dvosmernih struja, tamo mi je prijalo jer je sklerotično tkivo mekšalo… Opet, nije danas lako ni biti junak, kao Biberče, zaskočiti svog demona, izaći kao pobednik, šta ja znam, osmehnuo sam se silazeći niz ulicu, sramota me je bilo ali, opet, negde je duboko tinjao i jedan plamičak zadovoljstva. 

CIKLUS:”SIROČIĆI”

Loš sam sa počecima i ne znam gde je glava, a gde je rep pa preslažem, mrdam, drndam, bolje mi je to išlo sa televizijskim sadržajem. Razgovaram u uskom krugu tih prvih čitalaca gde sve počinje, šta je prava vododelnica, da li priča počinje dijagnozom ili belopotočkim obrtom, od pitanja kako se završava odustao sam u startu jer to će život da odredi i to ne možemo znati. Lako je onima što žive linearno, ja ne mogu sam da se odlučim koji mi je ovo sad život i koji je pravi sled događaja što moje nesumnjivo ali pomalo iznenađujuće kontinuirano postojanje povezuje.

Sergej Dovlatov bio je sovjetski novinar, pa turistički vodič koji je skliznuo na marginu društva. Kao autor, u domovini je bio cenzurisan, ali prepoznat na Zapadu, tamo gde su samizdat i tajna izdanja njegovih rukopisa nekako pronalazila put. Pravu slavu doživljava u emigraciji i njegova je proza, ono što sam je čitao, ispovednog karaktera a da uđe „u zapisnik“, daleko od toga da sam neki stručnjak za njegovo delo. U takvu prozu spada i zbirka priča „Kofer“. Tu je on, na primer, sve lepo povezao, pa je to takva knjiga, zbirka priča, sa glavom i repom. Dovlatov mi je otkrio potpuno nove i do čitanja nepoznate slike svakodnevice u SSSR, svet hulja, švercera i crnoberzijanaca, radnika, novinarskih „uglednika“, poltrona i otpadnika, umetnika, ništarija i oportunista, sve to pričama vezanim za pojedinačne predmete iz kofera koji je iz otadžbine poneo, među kojima su zimska kapa, par švercovanih najlon čarapa, jedan kaput i tako, još po nešto, da ne prepričavam, nije red ni prema piscu ni prema izdavaču. Hoću da kažem da je i meni pun kufer, samo je moj bagaž bizaran u sadržaju. Takav da je od njega, sakrivenog u najudaljenijim i najmračnijim ćoškovima svesti, najpametnije držati se podalje. Baš-čelika su, recimo, tako držali na vrhu neke kule, lancima okovanog, sve dok se kreten od carevog zeta koji je lutao po zamku, nije i tu zavukao otvorivši vrata za koja su mu rekli da ih slučajno ne dira, pa tamo napio uznika sa tri pehara vode, da bi ovaj od vode osnažio, rastrgao lance i oteo carevu kćer. To je na simboličan način ispričana priča o nosu uguranom na pogrešno mesto i posledicama preterane radoznalosti u plitkoumnoj neodgovornosti i moj je kofer, eto, Baš-čelik, on ne traži vode i ne otima careve kćeri ali se u njemu se krije sav moj strah.

Ako bih baš morao da ga opisujem, rekao bih da je star, ofucan i sav nabrekao, ali se rajsferšlus odlično drži, dobar štep, samo se bojim, ako bih ga tek takao, sve bi se u sekundi rasparalo, stranice otvorile, kofer raspečio a sav onaj užas u njemu rasuo unaokolo, ko zna šta bi posle bilo. Jer u tom koferu nisu kape, čarape i kaputi njegova snaga nije u ptici koju će po planini ganjati sokolovi i zmajevi. U njemu su čemer, gorčina, nade i očajanja, razočaranja i iznenađenja, dno tame i oblaci na nebu, osmesi, bolovi, melemi i otrovi, neizmerna tuga i neprepričljiva sreća, razni gresi i razna okajanja… I nada je tamo, samo ne znam da li bi i ona ispala ili bi ostala unutra… 

I lica, mnogo lica… Lica onih čije sam prijateljstvo usput izgubio, lica onih čije sam prijateljstvo usput stekao i lica onih koje sam usput ostavio da ih više nikada ne vidim; zbog njih bih zaplakao da mi je ostalo još suza. Oftamolozi za to imaju i ime – keratoconjuctivitis sicca, bez veze, kakav glup naziv za pojavu od koje može da se napiše nežan i bolan stih… koji je nešto tog tipa pevalo „Prljavo kazalište“.

Nego taj kofer, šta bi još iz njega, bojim se, izletelo da ga otvorim? Igle… igle bi izletele! Igle raznih debljina i dužina, bebi igle za u male vene, normalne igle za duboke vene, normalne igle za u gluteus, igle za kateter veliki, Hikmanov, igle za centralni venski kateter, pa igla za u kičmu i ona za u kost. Pa, onda, kilometri plastičnih cevi, cevčica i samolepljivih traka, tupferi, komprese, vate, mantili, maske, epruvete, štapići za nos, usta, grlo i dupe, flašice, trista čuda medicinskog potrošnog materijala, pa lekovi tečni, tablete i sprejevi, inekcije i vakcine, zračenja različitih jačina, aparati, sprave, skeneri… pa prsti… 

Toliki prsti različiti, debeli i kratki, tanki i dugački, manikiranih ili izgrickanih noktiju, prsti doktora, medicinskih sestara i tehničara, u rukavicama i bez njih, svuda, baš svuda po telu i u telu… i njihove oči, oči koje me gledaju zabrinuto, ravnodušno, nervozno, nežno, ohrabrujuće, sa ili bez ikakvog interesovanja, razne oči, različitih oblika i boja. 

Rasuo bi se svuda unaokolo i moj loš nemački koji tako strašno zvuči, onaj se jedan medicinski tehničar što je jutrom uz hard-rok plejlistu dolazio da me budi u bolnici, toliko smejao kako izgovaram acht (osam). To je moj medizinische Deutsch da se sporazumem oko procedura i postupaka i onaj osećaj kada ja nju ništa ne razumem dok me ona, istetovirana po rukama i iza uva, to gde joj tetovaže vidim, čini mi se, zabavlja sve dok ne ukapiram da me pita da li je ok da me ona danas ubode umesto doktora; to kada se bode u kateter što ga imam pod kožom, to je još jedna igla, podebela i dugačka ali ja joj kažem ja, ja, natürlich jer je meni svejedno, mene su toliko boli, cepali, sekli, lepili, odlepljivali i pekli laserima i raznim tečnostima da me više ništa ne boli. I rasula bi se kosa što je opala posle prve, pa posle druge hemoterapije, pa posle zračenja, desetak sam kosa, brkova i brada do sada promenio, sada je dlaka neka smeđa, a bio sam i crn i plav i tvrde i paperjaste kose, prosto čudo jedno. „…Tvoje su transformacije neverovatne!“, rekao mi je drug Miloš Milovanović jednom kada sam ga, ponovo učeći da hodam, sreo kako vozi bicikl sa ćerkom. 

I ko bi sakupio, da se razlete, točkove bicikala i haube automobila koji su se olupali o mene i DHS implantate i zaceljene postoperativne rane i bolove… 

I kal nakupljen u decenijama provedenim po raznim redakcijama, tragove, srce i dušu koju sam ostavio po deskovima, studijima, prelomima, režijama, terenima… To sad neću da otvaram… a tu je i sva porodična, nacionalna i opšta istorija koju sam sakupio along the way… „Ima ljudi koji su pročitali kamion knjiga i zauvek ostali kamion“, vrcav je bio dobri Jugoslav, moj prvi news-director na N1, referišući se na tovare sakupljenog nepotrebnog znanja koji je umeo da ispliva kada sam se i sam najmanje nadao. A to je tek jedno od sećanja iz kofera koji bi se rasuo kao vatromet samo ako bih se usudio da ga pipnem, a ona su, sećanja, najnemirnija, stalno se migolje, stalno testiraju onaj šav od rajsferšlusa, muče ga, drže na teškim iskušenjima, e njih tek niko nikada ne bi sastavio, imam ih iz svih svojih života. 

I ko bi mogao da vrati jedan lanac, ima tu taj lanac, debeo i težak kao brodski, njime sam vezan za svoj novi život koji delim sa svojim lekarima i čak i ako bi mi neko dao ključ da skinem katanac kojim sam za taj lanac vezan, iskreno, ne znam šta bih; kao pas koji je hrabar onoliko koliko mu je dugačak povodac i visoka ograda koja dvorište kojim caruje, odvaja od sveta.

U koferu su i neki važni razgovori, čitava reka, ne reka… jezero, more, ma okean izgovorenih i neizgovorenih reči, važnih reči, pa unutrašnjih svađa i pravih svađa jer ja umem sve da saspem u lice ali najčešće u sebi, evo kada se na nekog naljutim ja onda hodam pa se sit isvađam jer se često ljutim i na ljude koje ni ne poznajem. Zato je kofer nabrekao i od neispunjenih očekivanja ali i od kajanja. Ja se i danas dosta kajem iako sam se sa toliko toga i toliko njih u sebi pomirio, oprostio i razumeo. 

To je sasvim jasno i nema nikakve sumnje, nisam ja Dovlatov i moj kofer nije Dovlatovljev da smem da ga izvučem, otvorim i pokupim šta mi treba da mi poveže knjižurak i dâ mu „glavu i rep“. U mom su koferu ale i bauci, ne pohabana tekstilna roba, tamo su i zmije i andžame razne, gurni ti ruku u guje ako ti je do toga! Evo, tu je Bela žena, to je jedan duh što se javlja na Blagotinu, tamo se živelo još u kameno doba, ja živ svedok, kažiprst sam posekao na kameni nožić, tamo se i dan danas živi, poviše davno nestale reke, samo što se noću ne ide putem preko tog potoka gde se Bela žena ukazuje… Stvarno u tom koferu ima raznih čuda. 

“…A ja nisam Mihiz…”, rekao mi je Marjan Čakarević pošto sam mu se izvinio što ga davim da mi pomogne da sastavim svoje priče, imajući u vidu cinizam i prezrenje sa kojim je kritičar pisao o nesrećnom svetu obolelih od neostvarenih literarnih ambicija, tipiziranih u uverene u sopstvenu genijalnost, predodređenost za slavu ili one koji veruju da su njihove životne priče i iskustva toliko važni da ih je neophodno sačuvati za pokoljenja koja dolaze u štampanoj formi. Iskreno sam se, čitajući tu debelu knjigu, ta Mihizova sećanja, evo i dalje mi nije jasno kako su mi u rukama završila, dakle čitajući tu knjigu tešku za listanje i držanje u ruci, prepipavao onom slobodnom u strahu da ne ličim ne nekog od takvih. Ne u strahu od autoriteta, već od sebe samog, mada se i ja i autoritet u svakom smislu damo preispitati, svako u okviru svojih (ne)dela… Dakle, bio je to jedan osećaj neprijatan, kao onaj kada sam kasnije, u formatu daleko prijatnijem za listanje i držanje, sa dubokom nelagodom čitao sa kakvim gađenjem Hugo Prat govori o „pseudopiscima što se oslobađaju svojih sećanja“. 

–  Ti tipovi što ne znaju šta da rade i serviraju nam svoje uspomene! Eto gde je stigla današnja književnost – rekao je Dominiku Ptifou, autoru niza antologijskih razgovora sa ocem Korta Maltezea. Nije to lako, kada se čovek prepozna u tako intoniranim rečima jedne od mitskih ličnosti savremene kulture, međutim, Venecijancu je lako, taj je bio vanserijski talenat. Za razliku od njega, ja recimo nisam bio obdaren hrabrošću da pravim tako malo kompromisa u životu, zato su moja slana mora gorka a iskustva uzbudljiva na morbidan način. Ali, nisam ni kelner koji nosi dušu na ovalu „servirajući svoje uspomene“! Nego sa strahopoštovanjem gledam taj kofer i mislim se, bolje da ga ne diram, meni moje – Dovlatovu Dovlatovljeve čarape i kapa, jer ko bi sakupio i svo smeće koje sam za sobom ostavio?! Ne bih ja prebirao po tom koferu, svako uostalom ima takav kofer. Ne bih ja, ali… drugačije je ispalo.

Onaj što me nagrdio, tamo, pod Avalom, nije odvojio samo pripadajuću butnu kost od mog desnog kuka, umalo mi prelomio i koleno i time aktivirao snažnu imunsku reakciju organizma koja se do danas nije smirila, već se haubom zaleteo pravo na taj kofer čiji su šavovi onda u trenu konačno popustili, pa je eruptirao izbacujući svoj sadržaj svuda unaokolo, baš onako kako sam se plašio. Međutim, to osećanje, ta prestravljenost u suočavanju sa najgorim užasima koji su se razleteli, zujali svuda oko mene i koje sam želeo da zaboravim, paradoksalno, pratilo je i značajno olakšanje; kao da sam se i sam ispumpao poput kofera, pa onda skljokao zadihan i umoran, ali oslobođen strašnog pritiska koga sam samo povremeno bio svestan. Sad je sve bilo tu, pred mojim očima i nije bilo druge nego da se sa tim suočim i obračunam u tekstovima koji su usledili, gde god bio početak i vododelnica. Samo sam zaboravio, jadima raznim zabavljen, da proverim šta je sa nadom.

Skrolujem mišem kroz svoj mozak na kompjuterskom ekranu. Oblici se prepliću, pupe i nestaju kako okrećem točkić na mišu, iscrtavaju se i poigravaju šare, menjam uglove i generalno sam fasciniran unutrašnjošću sopstvene lobanje čiju sam sliku doneo kući posle snimanja na magnetnoj rezonanci zbog sumnje da mi mozak otiče.  Pokušavam da povežem to što vidim sa činjenicom da to vidim, odnosno, da razumem da je u pitanju jedno ogledalo pred kojim se nalazim i da sliku koju imam pred sobom vežem za ideju da sve što mislim, osećam i radim, počevši od te trenutne udubljenosti u sadržaj ekrana, dolazi odatle, iz te sive forme talasastih oblika koja mi igra pred očima. Negde unutar nje, putuju signali koji, dešifrovani, otkrivaju moj doživljaj svakojake sjađenosti i opšteg klonuća duha & tela pred činjenicom da krvni sudovi propuštaju tečnosti u prostore između tkiva u telu sa kojim se nosim, čineći od njega nabreklu mešinu koja se sa mukom kreće na stopalima koja bole stešnjena poput šunke i u najširoj obući koju imam. To je ponovo rasplamsali cGvHD, hronični oblik bolesti kalema protiv domaćina, česta komplikacija transplantacije matičnih ćelija. Telo mi je oteklo i omalelo mi dva konfekcijska broja praktično pred očima; za svega petnaest dana nestao je sav dvogodišnji napredak koji sam napravio od trenutka kada sam počeo da pišem ovaj blog, šokiran i traumatizovan činjenicom da sam, posle dvogodišnjih muka sa leukemijom i oporavka od terapija, završio na ortopedskom odeljenju VMA u Beogradu pošto mi je automobil na pešačkom prelazu u Belom potoku prošao kroz noge, i to tek nedelju dana pred očekivani povratak na posao. Posle toga sam ubrzo nabrekao, baš kao i sada, to nisu bile i jedine muke, ali da ne nabrajam, ovde je bitno da su mi bile potrebne skoro dve godine da prohodam, pa da se izborim sa viškom tečnosti, a onda i fibroznim i sklerotičnim tkivom koje se posle upala naselilo po rukama, nogama i trupu, a to tek do one mere u kojoj je mehanika mog tela ponovo počela da liči na ljudsku. Sada sam ponovo na početku, samo odrtaveliji, umorniji i stariji, mada i iskusniji. I živ, što tim iskustvom cenim da nije mala stvar i što kao činjenicu izuzetno cenim i poštujem. Ono što se glave tiče, ona je na ramenima i nalaz je za sada dobar, iako me čekaju još neka snimanja. Ali, višak vode u organizmu koju teglim okolo nije naivna pojava – on obara krvni pritisak, srce je pod stresom, krv ne stiže svuda gde je potrebna, a kapilarno oticanje tečnosti iz njega ispira elektrolite i proteine, uključujući i albumin bez koga telo ne može ni da prikupi taj višak vode kako bi ga izbacio, čime se krug zatvara. To je mnogo kvarova „na mreži“ koje treba držati pod kontrolom i nisu ni svi na broju. 

A, onda su stigle – korice. Bijenala ironije se nastavljaju.

Zato sam odlučio da preuzmem ono kontrole što sam mogao da ugrabim i uradim koliko je bilo u dometu mojih moći – da u jednom dosta dobrom trenutku stavim tačku na blog koji je govorio o mom lečenju od leukemije i oporavku od posledica terapije i da na taj način, istovremeno, probam da napravim otklon od tog identiteta u koji me je upakovala dijagnoza, bez obzira na to kako se ta (moja) priča bude dalje odvijala. Nadajući se da ću, kažem, možda zatvoriti i krug tih muka, što je bila utešna misao, ali jednako neutemeljena u realnosti. Taj je životni krug otvoren i danas, priča ide kako je piše ono što meni ostaje nedokučivo i što zovem životom, ali se neki drugi krugovi, meni sada važniji, ipak polako zatvaraju.

Ovde je mesto u ovom tekstu u kome bi na red trebalo da dođe deo u kome me prijatelji i čitaoci bloga, kao, nagovaraju da napišem knjigu, a ja se, kao, nađem iznenađen idejom u koju prvo sumnjam, a onda je prihvatam u prosvetljenju. Malo sutra, ovo nije taj tekst jer nije tako bilo. Istina, dok sam pisao blog bilo je takvih ideja, ali sam to pre video kao vid prijateljske podrške da nastavim da objavljujem nego kao potvrdu da ti tekstovi imaju neki iole ozbiljniji značaj. Prošlo je neko vreme pre nego što sam o postovima na blogu razmišljao u kontekstu njihove realne literarne vrednosti. Ono me jesu kolege sa Nova.rs još posle prvog ili drugog posta proglasili piscem, mislim, hvala, ali to me je samo zabavilo; i danas umemo u nekim forumima da se nazdravljamo piscem i podjebavamo. Biti pisac, to je jedna ipak ozbiljna stvar. Kada razmišljam o „Srži“ i sebi kao autoru te knjige, to pre vidim kao sasvim posebno, sigurno jedno od najvećih ličnih dostignuća i pažljivo vodim računa da se ne uznesem, a hoće čovek kada ga priznaju, kao što su Marjan Čakarević, moj prvi literarni „učitelj“, pa onda i Janja Stjepanović, urednica „Srži“ i „Laguna“ mene na neki način priznali, smatrajući da su tekstovi koje sam napisao vredni štampanja u formi knjige. Kao i svako takav, što je mlad prvo ušao u štampano novinarstvo i karijeru počeo sa gradskih pijaca gledajući ka literarnim visinama, veštini u pričanju priča i autorskom priznanju, ostvario sam svoj veliki san. Jedino mi je malo žao što je u pitanju tako lična i teška priča, možda su mogla da mi se dese i neka druga uzbuđenja, ali nisu. A, možda sam mogao da pišem i u prethodnom identitetu, nešto sasvim drugo, ali nisam i to je sada tako i možda to svemu kroz šta sam prošao daje smisao i svrhu, ali ne mogu o tome, nije ni važno jer u to i ne verujem. Odavno sam prestao da razmišljam o tome zašto sve desilo kako se desilo i zašto se to desilo baš meni. Sasvim je realno da razlog uopšte i ne postoji.

Postove sam jednog poslepodneva skinuo sa bloga, prošao kroz njih, sredio ih, dopunio i poslao i Slobi Georgievu, Tanji Aleksić i kumu Bojanu Mitroviću, sa pitanjem da li su takvi, na gomili, knjiga. Tekstovi su potom prešli u Janjine ruke. Duže od petnaest godina sam urednik i producent, drugima ispravljam tekstove i televizijske priloge, opet, to je za mene bilo jedno sasvim novo iskustvo, imao sam i tremu. Janja je iz teksta „otresla“ ono što je smatrala da ne pripada tom žbunu prepunom digresija, meandara, bočnih priča i nevezanih eseja i tu su otpali i neki tekstovi koji su meni bili važni, ali nije mi žao jer sam bio svestan da ona ima jednu važnu prednost nada mnom – ona je bila u poziciji da „cijelu stvar“ (što bi rekao Zdravko Čolić u reklami za ondašnji JAT, mislim… „ja tu ništa ne b’dir’o…) osmotri sa strane, neopterećena poznanstvom sa mnom i onim kroz šta sam prošao. Tako je „Srž“ dobila svoj konačan oblik i ja sada kao dete pratim svaki sledeći korak, mislim da je knjiga već ili će uskoro biti u štampi, svakako, njeno pojavljivanje, na sajtu „Lagune“ najavljeno je za maj. I dalje sam pomalo u neverici da je to dotle stiglo. To, međutim, svakako neće biti knjiga nad kojom ću se mnogo u ponosu osmehivati i sa kojom bih se okolo razmetao na fotografijama, nije to takva knjiga. Na tim stranicama su najbolniji momenti kroz koje smo zajedno prošli moja porodica i ja i njen me sadržaj često zastrašuje, izazivajući iznenadna (pod)sećanja na neke dane koje bih želeo da zaboravim. Pri tom, ovde hoću da budem potpuno iskren i kažem i to da nikada nisam napisao ni reč o nekoliko zaista najtežih momenata. Jednostavno nisam mogao i mislim da nikada ni neću. Ali, u toj je knjizi sasvim dovoljno, među te korice stali su silni usponi, padovi, strahovi i traume koje nikada neće proći, moj drug Koča, kardiohirurg (ah, kao da ga to ovde ikako određuje, al’ ’ajde…) rekao mi je da ima i previše. Ona je, takva, moj dug, pre svega saborcima iz bolničkih soba, zatim ljudima koji su mi pomogli kada mi je bilo najteže, onima koji su me zadržali da ne iscurim iz živog sveta i konačno, društvu koje je stalo iza mene kada je bilo gusto, kao trag jednog iskustva koje može biti korisno, a voleo bih da bude i ohrabrenje za one koji su se u tom vrtlogu već našli ili će se tek suočiti sa leukemijom, ne nužno samo kao oboleli… I ne samo njom, već i bilo kakvom pošašću ili nevoljom koja vuče ka ivici i koja izaziva očajanje. To je svrha „Srži“. 

Na naslovnoj strani su moje ime, naslov i u njemu vrhovi pod snegom. Nisam znao da je to moguće, pred koricama sam uvek bio sasvim ravnodušan, tek ova me je potresla. Ti vrhovi izgledaju tako daleko, tako nedostižno, za mene konačni u svojoj nedostupnosti, obasjani kasnim suncem kao dan u kom pišem ovaj tekst*. U ovom trenutku i vrh Terazijskog grebena mi je dalek, moje noge su od betona, a staze mi strašno nedostaju. Imao sam velika očekivanja od ovog proleća, radovao sam mu se, imao sam planove… Trt! Ali, tu je „Srž“ i to je jedna baš velika stvar, pa ne bih da se mnogo žalim.

U ovom periodu do izlaska knjige, tu siročad za koju nije ostalo mesta u knjizi, vratiću ili ću po prvi put da objavim na blogu, pa neka tu i ostanu. Knjigom „Srž“ zatvaram krug hronike svog (ovog?) iskustva, koja je u jednom trenutku bila lekovita i koja mi je pomogla da se psihološki izborim sa onim što sam doživeo. Ko zna, možda onda naiđu i neke nove, sasvim drugačije priče da ih ispričam… 

* tek pred samo objavljivanje ovog teksta, ukapirao sam da se sunčan dan u kome sam ga pisao pretvorio u aprilski sneg u kome i inače ne uživam mnogo, čak i kada mu je vreme, a ne sad… tako, stalno neka dinamika

Obravljeno na sajtu N1 12.3.2023.

U januaru i februaru 2013. godine, moja koleginica i prijateljica Jadranka Bugarski (kasnije će nositi prezime Pejanović) i ja, jurili smo kao pomahnitali po državama bivše Jugoslavije i Evropi, srećući razni neki svet i ronzajući po arhivama biblioteka, izdavačkih preduzeća, novinskim i video arhivama u potrazi za tragovima Zorana Đinđića. Imali smo kratak rok da napravimo film kojim bi tadašnja Televizija B92 obeležila deset godina od atentata u kom je premijer Srbije ubijen hicima iz snajperske puške čiji je obarač povukao državni službenik, pripadnik Jedinice za specijalne operacija Zvezdan Jovanović, u zaveri čije razmere i dan danas samo naslućujemo, jer je pitanje političke pozadine izmaklo sudskom postupku u kom su osuđeni oni koji su bili direktno umešani u sam čin ubistva.

U startu smo znali da nemamo nikakve šanse da doprinesemo rasvetljavanju nepoznatih činjenica i okolnosti koje su prethodile atentatu, niti da se uspešno upustimo u osvetljavanje onoga što slutimo da je „srca tame“ zlokobnog nasleđa vladavine Slobodana Miloševića. Nismo se Jadranka i ja zanosili da bismo, pored onoga što je, recimo, pisao Miloš Vasić u „Vremenu“ i u knjizi „Atentat na Zorana Đinđića“, ili emitovao „Insajder“, mi bilo čime značajnim mogli da konkurišemo. Ali smo, istovremeno, bili svesni da nam, u čitavoj priči o atentatu, Đinđićevim političkim idejama, njegovoj važnosti za Srbiju i (zauvek?) propuštenoj šansi za ovo društvo, izmiče lik, odnosno, ličnost. Umesto za, unapred smo znali, jalov pokušaj da snimimo bilo čime relevantan film o tome ko ga je ubio, mi smo se odlučili da napravimo priču o tome koga su ubili. Bila je to prva godina vlasti Tomislava Nikolića, čoveka koji nije bio ništa od onoga što je bio Đinđić.

Nije to bilo lako, daleko od toga. Dušan Veličković je filmom „Đinđić – jedna životna priča“ rasvetlio mnogo toga, ali smo Jadranka i ja brzo uvideli da postoje praznine bez kojih je nemoguće razumeti Đinđićev razvoj, usvajanje (radikalnih) levih ideja i kasniju transformaciju u arhetipskog borca za demokratiju, evropske socijal-demokratske vrednosti i otvorenu, slobodnu tržišnu ekonomiju. Otkrivanje tih ljudi i događaja, koji su uticali na ideološki, akademski i politički razvoj budućeg premijera, kao i razumevanje njegove ličnosti, bio je put koji smo izabrali.

Film „Zoran Đinđić – neispričane priče“ počinjao je iz „crnog“, iz mraka ilustrovanog uznemirujućim tonovima. Onda se začuje Đinđićev glas i pojavi njegov lik sa bine tokom tribine u Valjevu 21. marta 2002. godine (ne znam zašto smo pogrešno potpisali da je u pitanju Leskovac), koju je održao u okviru kampanje „Srbija na dobrom putu“.

– I to nikakva nije garantovana stvar, da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi, to nije garantovana stvar. To je šansa koja može da bude prokockana sutra i da padnemo nazad kao Rumunija i da se deset narednih godina batrgamo i da posle tih deset godina možda i mi imamo neku komičnu vladu koja će ponovo da kaže „hoćemo u Evropu“, posle izgubljenih deset godina – rekao Đinđić, tačno deset godina pre nego što će Srpska napredna stranka osvojiti vlast, a novi predsednik Tomislav Nikolić iz Brisela poručiti kako je tamo došao da bi „građanima Srbije obezbedio lepšu budućnost“.

Premijera filma bila je katastrofa. Ekipa u emitovanju nije pročitala sinopsis i uputstvo da on počinje „iz crnog“, pa je mahinalno, kao što to uvek rade, film „ušnirala“ tek na prvi frejm u kom se pojavljuje Đinđić. Zato je ceo efekat mraka na kom smo insistirali izostao, a prvi deo Đinđićeve izjave isečen. Za dobar deo publike, posebno među onima koji su se smatrali baštinicima, tumačima ili zaštitnicima Đinđićevih političkih ideja, vizija i prakse, priča o tom čoveku, kako smo je mi pričali, bila je banalna. Film je emitovan u okviru specijalne emisije koju je vodio Jugoslav Ćosić, a gosti su mu bili Zoran Živković, Bojan Pajtić, Jovo Bakić i Srđa Popović. Za razliku od Živkovića kome se film dopao i koji je smatrao da je dobro da javnost upozna neke od ljudi koji su odigrali važne uloge u Đinđićevom akademskom i privatnom životu, Popović je prema tome bio sasvim ravnodušan, pomalo i revoltiran pristupom smatrajući da je jedino čime se treba novinarski baviti, kada je o Đinđiću reč, pitanje njegovog ubistva i razotkrivanje političke pozadine atentata. Sećam se i da je na nekoj drugoj televiziji, u isto vreme, bio emitovan drugi film o Đinđiću gde je akcenat bio na njegovoj političkoj karijeri i samom atentatu, pa se na društvenim mrežama sve to pretvorilo u nekakvo ponižavajuće trtljanje o tome ko šta gleda i ko kada prebacuje kanal. To se, tamo na lajni, za mene iznenađujuće afektivnoj i anksioznoj, pretvorilo u neko neukusno takmičenje u gledanosti; to je veče za mene svakako bilo jedno od najtežih od kada sam počeo da radim kao novinar. Slabo su me tešili pozitivni komentari koje sam istovremeno dobijao.

Od tada do danas ceo se svet promenio, a Jadranka… nje više nema. Često je se setim… I nje i noći koje smo sa Bojanom Perišićem proveli u montaži, praktično se preselivši na B92. A kažu da čovek živi onoliko koliko živi sećanje na njega… Što se onih Đinđićevih reči s početka tiče, one protokom vremena na aktuelnosti nisu izgubile ništa, što smatram tragičnim za ovo društvo. Film je, taman onako sakat, kako je i emitovan, neko okačio na Youtube, mislim da više nikada nije ni emitovan na televiziji, iako danas funkcioniše bolje nego kada je snimljen, kao dokument i autentično svedočanstvo o tom čoveku. Pre neki dan, otkrio sam i sačuvanu arhivu koju smo Jadranka i ja skupili tokom snimanja. Neke stvari nedostaju – jedna pesma austrijskog pesnika Eriha Frida koja otključava, u Đinđićevom slučaju toliko puta ponovljenu novinarsku frazu o „hronici najavljene smrti“, kao i jedan neobično otvoren intervju koji sam danima tražio listajući štampu u Narodnoj biblioteci. Međutim, našao sam razgovor koji sam vodio sa nemačkim filozofom Albrehtom Velmerom. To je čovek kod koga je Đinđić doktorirao na Univerzitetu Konstanc i u pitanju je, koliko ja znam, uz razgovor koji je sa njim 2001. snimio Dragan Bisenić, ali ga je objavio tek 21 godinu kasnije na sajtu RTS-a to njegovo jedino svedočenje o studentu koji je, u međuvremenu, u svojoj zemlji, postao mit.

Velmer je snimatelja Ivana Žugića i mene primio u prijatnom stanu, u jednoj u nizu kuća u tihoj berlinskoj ulici. Dobili smo i sveže ispečene kolače i čaj, i ostavila nas sa tada osamdesetjednogodišnjim profesorom Slobodnog univerziteta, čiji je trag u savremenoj filozofiji važan i dubok. On je bio pripadnik „druge generacije“ takozvane Frankfurtske škole, saradnik i lični asistent čuvenog Jirgena Habermasa, čije se ime pogrešno (ali namerno?) vezuje za Đinđićev doktorat. Habermasovo ime bilo je značajno za izgradnju slike o Đinđiću, ali Velmer je tvrdio, razmišljajući o tome zagledan negde iznad moje glave, kako ga to nije potresalo.

– Nije me bilo briga. Znao sam da je u pitanju ona težnja da se, kada postoji namera da se nekome ukaže poštovanje, on poveže sa čuvenima, kako bi izgledao bolje, rekao mi je Velmer kroz gotovo pa dečiji osmeh.

Više se ne sećam zbog čega sam bio nervozan u razgovoru sa njim i zašto je taj razgovor trajao kraće nego što sam predviđao. Ili smo upozoreni da ga, zbog godina i zdravlja, ne davimo predugo ili sam se unervozio prosto zbog tolikih odgovora koje je počinjao sa „ne znam…“. Zato danas vidim da mu mnoga pitanja na kraju nisam ni postavio. Ipak, setio sam se da ga pitam da li je nekada sa Habermasom razgovarao o Đinđiću.

– Mislim da ne… čudno. Možda samo kada su svi pričali kako je bio Habermasov student, a on (Habermas, prim. aut.) bi mi rekao …“Ali on je bio tvoj student!“… Ništa osim toga. Mislim da ga nije  poznavao dobro kao ja jer je Đinđić tamo (u Frankfurtu, prim. aut.) bio deo veće grupe. Ne znam ni to kakav im je bio lični odnos.

To sam pokušao da saznam ja. Veliki nemački filozof komunicira samo pismima i ja sam mu pisao. U pismu sam naveo šta radim i da sa njim želim da razgovaram o Đinđiću. Ne sećam se koliko sam čekao na odgovor. Čuvam kratko, otkucano pismo u kom mi je napisao da moje nemačke kolege znaju da on ne daje izjave za televiziju. Nisam imao vremena da mu ponudim da odgovori na moja pitanja u kojoj god formi želi.

Iz mnogih Velmerovih neodređenih odgovora shvatio sam da profesor i mladi doktorand iz Jugoslavije nisu proveli mnogo vremena zajedno, iako su bili komšije. Velmer je, međutim, bio tolerantan i fer, shvatajući sa kakvim karakterom ima posla. Đinđić je u Konstancu doktorirao 1979. godine kao jedan od mnogih studenata iz Evrope koji su tamo izučavali Marksa. Bilo je to vreme posle talasa studentskih protesta, a motiv i interes bili su politički, pošto se tražila alternativa postojećem društvenim sistemu. Rezultat je bio doktorska teza pod naslovom „Marx’ kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung“, u prevodu na srpski – Marksova kritička teorija društva i problem opravdanja.

Kako ste upoznali Zorana Đinđića?

– Ne sećam se baš tačno, ali pretpostavljam da sam ga prvo upoznao ili u Dubrovniku, na seminaru o filozofiji i društvenim naukama koje smo imali sedamdesetih godina… To smo započeli sa filozofima iz „Praksisa“… Ili je to možda bilo tokom neke od mojih poseta Beogradu, u to vreme dolazio sam povremeno u Beograd.

Kako je postao vaš student?

– Mislim da mu je jedan od mojih prijatelja iz „Praksisa“, koji je u to vreme bio izbačen sa univerziteta, predložio da dođe u Konstanc, ali se ne sećam tačno. Znam da je bilo posredovanje nekoga iz „Praksisa“.*

Pitam vas to zato što postoji i priča kako je Đinđić doputovao u Nemačku da nađe Habermasa, pa ga je ovaj poslao kod vas u Konstanc. Priča dalje kaže da mu je Đinđić ušao kroz prozor kuće u kojoj je živeo i rekao mu da hoće da bude njegov student…

– Nikada nisam čuo za to. Morate da pitate Habermasa o tome.

Ali, mi znamo da je bio vaš student i da je hteo da radi doktorsku tezu o Marksu. Šta je bila njegova ideja, kako vam je ona izgledala? Šta je on hteo da kaže? Tu njegovu tezu ste prihvatili…

– Jeste, prihvatio sam je ali se ne sećam šta sam o tome tada mislio. Jedini problem je bio u tome što je hteo da je završi veoma brzo. Ne znam koliko je vremena planirao za nju, pitam se da li je to bilo uopšte dve godine, ili manje od dve godine… Ali, svakako je očekivao da je završi tako brzo da sam mu rekao da je to nemoguće. Ali je on insistirao na tome i konačno je u tome uspeo.

Kako je to uspeo?

– To nije bila briljantna teza. To se nije moglo ni očekivati u tako kratkom roku, ali je bila u redu. I nije bio srećan što nije dobio najbolju ocenu, bio je gotovo uvređen. Sećam se večeri kada mi je to rekao. Ali, na kraju, teza je bila okej, međutim, on je uvek bio ambiciozan i energičan i očekivao najbolje  rezultate. To u ovom slučaju, za tako kratko vreme, jednostavno nije bilo moguće.

Kažete da se sećate te večeri, šta vam je rekao?

– Da, bili smo komšije. Između kuće u kojoj sam ja živeo i kuće u kojoj je on živeo bila je samo bašta i ja sam povremeno tamo odlazio, da razgovaram sa njegovim prijateljima. Tamo sam bio i te večeri kada mi je rekao da je bio razočaran.

Kako je bilo raditi sa njim? Zamišljam da ste o njegovoj tezi puno razgovarali na seminarima…

– Pa i nismo toliko razgovarali i mislim da je razlog tome bio to što je već tada bio veoma nezavisna osoba. Povremeno smo imali rasprave ali je tezu napisao bez mnogo mog mešanja. On nije bio osoba koja bi tražila savet. Mislim da je uvek mislio da je sam sebi najbolji savetnik.

Čudno… Bio vam je student, pa bih očekivao da dođe i pita za savet, na primer gde da traži izvore, čemu da posveti pažnju…

– Ma ne, nije on to mnogo radio i to je bio deo rizika. Jedan od razloga što to ta teza nije ispala briljantno je to što nikada nije tražio savet. Ali je to bio znak njegove nezavisnosti. On je na kraju uspeo, bio je veoma inteligentan čovek.

Kakav je utisak na vas Đinđić ostavio kao ličnost? 

– Uvek je imao jasnu ideju o tome šta hoće. Bio je veoma inteligentan i pametan, i imao je neverovatnu energiju. Ako biste ga upozorili da je nešto nemoguće, njegova bi se ambicija samo uvećala, kako bi dokazao da on to može da uradi. Nikada nisam imao takvog studenta.

Šta je u to vreme ideološki bio Zoran Đinđić?

Bio je marksista, ali to znate. On je želeo da „prečita“ neke od Marksovih klasičnih tekstova i to je želeo iz političkih razloga. On je u to vreme naučni glas, a kod njega je naučno i politički uvek bilo jedno.

Da li je na vaša razmišljanja ikakav uticaj imalo to društvo Jugoslovena, ljudi koji su zaista živeli u komunizmu i iz njega došli ovde u Nemačku gde ste vi živeli u potpuno drugačijem sistemu? Da li su doneli nešto novo i korisno?

– Čovek mora da uzme u obzir kontekst, a kontekst je bila situacija u Jugoslaviji, koja je u to vreme za bazičnu ideologiju imala samoupravljanje. Moji prijatelji koje sam upoznao u Dubrovniku bili su veoma kritični prema situaciji u Jugoslaviji i neki od njih su želeli da ponovo uspostave ili reafirmišu samoupravljanje uprkos ometanjima i blokadama zvanične politike jugoslovenske vlade. To je ono zbog čega su izbačeni sa Univerziteta. Đinđić je u to vreme već bio sledeća generacija i nije delio bazične ideje „Praksisovaca“ i njihove ideje o samoupravljanju. Njegova bazična ideja nije bilo razmatranje samoupravljanja, ali ne znam šta su zaista bile njegove političke ideje. Kao mlad, bio je revolucionar, ali nisam siguran da je imao jasnu ideju. To je svakako bilo nešto u smislu marksizma,  ali, meni barem, nije bilo jasno šta to u političkom smislu znači.

Pretpostavljam da je to nerazumevanje između dve generacije bilo obostrano?

– Da, ali to tada nije bilo toliko važno. Đinđić je bio mladi student i tu nije bilo neke konkurencije između njega i „Praksisovaca“. Oni su mu pomogli da studira u Nemačkoj, imali su očekivanja od njega, ali nisam siguran da su imali ozbiljne razgovore o političkim pitanjima.

Ponegde se provuče i to pitanje kako to da Đinđić, iako je puno investirao u učenje i akademski razvoj, nikada nije napravo ozbiljnu akademsku karijeru u Nemačkoj. Da li vas to čudi?

– Jeste, da… ali ne bi mu to pristajalo. On je bio čovek prakse ali mu je bio potreban intelektualni osnov da bi razmišljao o alternativama za Srbiju… ili Jugoslaviju. Mislim da je uvek bio „politička životinja“. Iako nisam o tome nikada razmišljao, da je mogao da razvija akademsku karijeru, a to je svakako mogao, mislim da mu to nije bila osnovna briga.

Kažete „politička životinja“?

– Ne znate za taj izraz? Možda zvuči negativno, ali ja pod tim podrazumevam to da on nikada nije bio neko čije je prvo interesovanje razumevanje ili znanje. Ono mu je bilo potrebno da bi intervenisao u politici. To je jedan nemački izraz, neko ko je politička ličnost… grubo zvuči na engleskom.

Pitam vas to zbog toga što mi je nekoliko ljudi reklo kako ga nisu videli kao budućeg političara i neki su time (ulaskom Đinđića u politiku prim. aut.) bili razočarani. Bili su sigurni da ima potencijal za akademsku karijeru. 

– Video sam ga kao nekoga ko nije primarno usresređen na akademsku karijeru, već kao nekoga ko je bio usmeren na to da napravi promenu u političkoj praksi. I to je na kraju uradio. Dakle, time nisam bio iznenađen. Mislim da je za akademsku karijeru bio i nestrpljiv čovek. Tu treba stalno da sediš, da učiš, da pišeš, on je bio previše nestrpljiv za to. Hteo je da pravi promene u svetu.

Da li ste kasnije pratili njegov politički angažman, kao opozicinog lidera, pa onda kao premijera?

– Nisam pratio do u detalje jer u nekom trenutku moji kontakti sa srpskim prijateljima više nisu bili tako intenzivni. Bio sam posmatrač iz daleka. Bilo bi grubo reći: da, to je ono što je on sve vreme želeo, ali mi se sve to ukapalo u sliku koju sam imao u njemu. Bio je to logičan razvoj.

Kada ste Đinđića videli poslednji put?

– Ne sećam se tačno kada je to bilo, ali zna da smo se sreli u jednom kafiću u istočnom Berlinu. Ne sećam se ni o čemu smo razgovarali, ali znam da je to bio prijatan razgovor… Razgovor dvojice starih prijatelja.

****

Velmerov 12. mart

– Za njegovo ubistvo čuo sam iz medija. Nisam imao nikakvu posebnu informaciju o tome. Bio sam užasnut jer sam tada bio siguran i svestan toga da se radi o teškom udarcu za srpsko društvo. Delom i zbog toga što je bilo jasno da je to bila vrsta nekog udarca mafije koja se osetila uplašenom. Ubijaju se ljudi koji su postali opasni. Bio sam svestan da je to strašan udarac za srpsko društvo. Lično, šta da kažem, strašno je kada vam ubiju starog prijatelja.

****

Ko je Albreht Velmer

Albreht Velmer ostavio je dubok trag u nemačkoj i svetskoj filozofiji. Studirao je matematiku i fiziku u Berlinu i Kilu, a onda filozofiju i sociologiju u Hajdelbergu i Frankfurtu. Iako je oba svoja doktorata pisao na temu filozofije nauke, kasnije su polja njegovog istraživanja bile etika i kritička teorija, da bi na kraju istraživao filozofiju jezika i filozofiju muzike, što ga je proslavilo. Profesorsku karijeru završio je na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, a pre toga predavao je na Univerzitetu u Konstancu i Institutu Maks Plank. Velmer je umro u Berlinu,13. septembra 2018. godine.

****

Praksisovci

Praksis filozofijom smatra se jedan od pravaca marksizma, čiji je uticaj bio značajan u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina 20.veka. Glavni akteri bili su okupljeni oko časopisa “Praksis“ koji je štampan u Zagrebu, a prvu generaciju činili su filozofi, politikolozi i sociolozi, profesori beogradskog i zagrebačkog univerziteta, među kojima su bili Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović, Mihajlo Marković, Milan Kangrga, Branko Bošnjak i drugi. Kritikovali su kako postojeći socijalizam, tako i nacionalizam, sukobljavajući se, s jedne strane, sa vlastima, a sa druge sa nacionalističkim krugovima. Mnoge od ličnosti okupljenih oko „Praksisa“ praktično su proterane sa svojih univerziteta posle studentskih demonstracija 1968. godine. U filmu „Zoran Đinđić – neispričane priče“ Dragoljub Mićunović ispričao je da je on taj koji je Đinđića pozvao u Konstanc, gde je i sam u to vreme boravio, pošto je izbačen sa Univerziteta u Beogradu.

Objavljeno na sajtu N1 27.02.2023.

Starim. To nije moje telo čije me propadanje opominje, već sve izraženija osetljivost. Planovi za Beograd, koji se najavljuju, rastužuju me i uznemiravaju. Oni su, izgleda, ozbiljni kada kažu da će ukloniti Stari savski most, kako bi, umesto njega, podigli novi, koji bi se vizuelno bolje uklopio u estetiku Beograda na vodi, koji je sâm estetski beznačajan, odnosno, nespojiv sa lepim. Stari savski most za gradonačelnika “nema nikakvu kulturološku i istorijsku vrednost”, on ga zove “nacističkim mostom”, a ja to ne bih dalje bespotrebno komentarisao i zamarao očiglednim; te tvrdnje govore same za sebe. Sve izvesniju realizaciju tog plana doživljavam kao ujed za dušu.

U Beogradu sam rođen i u njemu, bez prestanka, živim punih 47 godina a, što bi rekle tetke, dobro sam „uzeo“ i onu 48. Istini za volju, to što sam ovde i sada srećan je splet veoma nesrećnih okolnosti, ali nije to tema. Tema su… nazovimo ih „nelogičnostima“ u planiranju „razvoja“ grada u kome živim, ono što je taj „razvoj“ već doneo i ono što će doneti, što budi strepnju i nesigurnost. To su one ideje i planovi zbog kojih reč „razvoj“ stoji pod navodnicima, jer osim stanogradnje i pripadajućih aspekata privrede, ne primećujem da su svi ti projekti bilo šta razvili. Te profitabilne, ali u svakom drugom smislu banalne, a trajne intervencije u prostoru, Beogradu su donele hiljade novih stambenih jedinica, popis kaže više od 136.000 u poslednjih jedanaest godina, kao i nebrojene kancelarije, salone, ugostiteljske objekte… Ti blokovi višespratnica guše i pritiskaju postojeću infrastrukturu koja ni saobraćajno ni komunalno ne prati izgradnju, daveći konačno i Kalemegdan, i pored toga što se još niko nije usudio da mu ospori „kulturološku i istorijsku vrednost“.

Nedaleko odatle, uzvodno, narasta i simbol takvog „razvoja“, Beograd na vodi, pravi mali grad-spavaonica za bogate koji, iako posejan na najvrednijem gradskom zemljištu, gradu-domaćinu i njegovim stanovnicima nije doneo ama baš ništa. Ovog marta isteći će punih devet godina od kada je počelo uklanjanje prvih šina, što se uzima kao početak građevinskih zahvata na toj lokaciji. Takozvana „promenada“ i urbanizacija prostora koji je javno tretiran kao zapušten, nisu zamaskirali činjenicu da na tom prostoru ni dan danas nema pozorišta, galerije (osim Galerije koja to nije, ali gde beležimo jedan bioskop), javnih prostora poput amfiteatra (onaj trg oko spomenika Stefanu Nemanji nije pokazao bilo kakvu značajniju „gravitacionu moć“), da tamo nema slikarskih i umetničkih ateljea, centara kulture, opere ili zgrade baleta, koncertnih dvorana, prostora za alternativnu (pa i mejnstrim, što da ne…) scenu, malih ili velikih muzeja, zadužbina, naučnih ili obrazovnih institucija, dakle, nema tu nema ničega na „polzu“ Beograđanima. Niti tamo ima šta da se vidi.

A kakva je to samo šansa bila… Pa, propuštena. A, kažu – biće… Dvojezična škola, muzej u zgradi stare Železničke stanice, dečije pozorište i dečiji muzej u zgradi Pošte 2… Biće rekonstruisana i stara ložionica, bili su izloženi planovi u Knez Mihajlovoj, na ulazu u Kalemegdan i svuda su bili neki stolovi i stolice jer, jel’te u Beogradu nema gde piće da se popije. Tamo na sajtu kažu: dve osnovne škole, jedanaest vrtića, uz više od 50 kafića i restorana, te više od 300 prodavnica, a sve to na (valjda…) milion kvadrata. Biće jednom, kada dođe na red i kada ruka kapitala već krene ka prostoru Sajma.

Arhitekta Slobodan Maldini opominje na tu novu šansu koja preti da bude propuštena. Prema njegovim rečima, buduće širenje prostora za izgradnju na prostor Sajma ”šansa je koja se javlja jednom u 100 godina“, da na površini od 40.000 kvadratnih metara Beograd dobije najveći kulturni centar na Balkanu, što, kako je rekao, treba da bude osnovni uslov ako investitor želi da ga se „domogne“. Moje su strepnje, da parafraziram čuvenu stilsku figuru iz vremena kada su se „Večernje novosti“ čitale, dublje nego nade.

I da budemo načisto, nisam naivan – jasna je meni glad kapitala za utočištem. Neću o finansijskim aspektima tih poslova, poreklu kapitala, tokovima novca, načinu rešavanja imovinsko-pravnih sporova, uloženom i dobijenom zauzvrat… Vredni su novinari-istraživači o tome napisali dovoljno, ja tu ne bih imao bilo šta novo da dodam. Zato se držim pitanja logike u konceptima koji te nove prostore izgradnje lišavaju svakog sadržaja koji ne potpada pod komercijalni u najužem smislu te reči. I da budemo potpuno fer, nije se sa tim počelo u Beogradu na vodi, samo nas nije bilo briga, jer su takva naselja nastajala na bezimenim utrinama. Nismo bili zabrinuti sve dok nam taj i takav koncept nije došao pod nos.

Dugo sam pokušavao da dešifrujem logiku i razumem ljude koji donose odluke, da shvatim kako to kreiraju grad kroz koji duva takva promaja praznine, a da ne pametujem o onome u čemu nisam vičan, osim kao čovek sa iskustvom u prostoru, poput sve teže podnošljivog saobraćaja, nefunkcionalnog javnog prevoza, vodovodne i kanalizacione mreže koja grca pod novim kvadratima, ekološke ugroženosti sakaćenjem zelenih površina, toksičnim vazduhom i otpadnim vodama koje se neprečišćene izlivaju u gradske reke. Bio sam sklon da, potcenjivački priznajem (!), to pripišem preslikavanju jednog društvenog modela gde možda stvarno nema potrebe za kulturom, znanjem, prosvećenošću i lepim, gde vlada odsustvo razumevanja za javno, zajedničko i neprofitno; mislio sam kako u tome leži tajna i meni neshvatljivog, dubokog nerazumevanja funkcije i važnosti istorijskog nasleđa i čuvanja onoga što je od njega ostalo u gradu koji je tokom čitave svoje istorije iznova i iznova rušen. Ali, to nije bilo u redu. Svaki, pa i taj čovek koji meni izgleda u tom smislu beslovesno, ima potrebu za lepim, da bude deo neke zajednice sa kojom će, između ostalog, deliti i neki prostor i da mu boravak u tom prostoru bude udoban i zdrav, a transfer sa jedne na drugu lokaciju brz i u svakom smislu ekonomičan. Stvar je, sada mi se čini, u nečem drugom, u skrivenom delu jednačine koja će popuniti svaki logički nedostatak.

Možda grešim, mada me logika iznova uverava u to, tek odluke o budućnosti Beograda kao da donose ljudi koji u njemu ne vide svoju budućnost. To toliko toga objašnjava – da oni zaista planiraju da u njemu starimo zajedno, učinili bi što je do njih da i njima u njemu bude komotno, udobno, zdravo i lepo; brinuli bi se o kvalitetu života u njemu, brinući se zapravo o sopstvenom. Međutim, pravac „razvoja“ Beograda navodi na zaključak da oni svoju penziju planiraju na nekom drugom mestu, negde tamo gde su gradovi krojeni po meri čoveka. Rastužuje me to, ali nemam drugo logično objašnjenje za postojeću viziju Beograda. Ostajem, istovremeno, otvoren da me budućnost demantuje, kritički preispitujući svoje strepnje.

Samo ne znam, šta ćemo mi… I šta će biti sa nama što ostanemo, ako Beogradu, u međuvremenu, ipak uzmu i dušu.

Objavljeno na sajtu N1 16,02,2023.

U početku je delovalo interesantno, osvežavajuće, na momente čak i zabavno. Tekst me je u jednom trenutku podsetio i zaličio mi na knjigu „Olovka piše srcem“, samo u verziji za odrasle i to je sasvim jasno, on jeste pisan srcem ali, avaj! To je bilo samo u početku. Jer onda su ti fragmenti, od kojih je knjiga sastavljena, postajali sve teži i čitanje romana koji je nagrađen NIN-ovom nagradom za 2022. godinu pretvorilo se u naporan i iscrpljujući posao.

Rvali smo se tekst i ja, umeo sam sebe da uhvatim zadihanog posle nekog vremena provedenog nad njim, zadihanog ali ne od uzbuđenja, već od dubokog i sveprožimajućeg umora. Ipak, bio sam uporan i debitantski roman pesnikinje Danice Vukićević pročitao od korica do korica.

Šta je „Unutrašnje more“? To je zbornik godinama sakupljanih misli, ideja, opservacija, uspomena, ogleda, prisećanja, dnevničkih zapisa, utisaka, fleševa, igara reči, „tvitova“, napomena, kritika, slika i epizoda u skoro pa reportažnoj formi, sve u najčešće po jednoj, dve ili tri rečenice, svaki sa naslovom, tek pri kraju poneki u nešto dužoj formi ali ne ugrožavajući osnovnu ideju. Neko je rekao „knjiga o svemu“ i nije mnogo pogrešio; to je u stvari „život kao takav“, odnosno, njegova slika, neobično formatiran zapis o jednom periodu u jednom životu.

Autorka je, otkriva ona u tekstu, osetljiva na (književnu) kritiku. Ipak, to je ne sprečava da i sama bude surova u (ne samo književnoj) kritici. Očigledno, Danica Vukićević ima neke neraščišćene račune sa tzv književnom zajednicom koju u svojoj knjizi „šamara“ sa zadovoljstvom koje je teško ne osetiti. „Kao u rubrici Među nama razmenjujemo utiske o dosadi koja vlada u delima savremene srpske književnosti, pšpšpš da ne čuje niko jer bi nas izbičevali“, kaže ona u „unosu“ pod naslovom „Delimo“. Ili: „Ogroman je pritisak na vrata. Kidišu, hoće da uđu jer se čini da to nije neki napor biti pesnik/pesnikinja/pisati pesme (…) Zašto je ona meta amaterizma i amatera, a ne recimo arhitektura?“, pita se autorka.

Zapravo, kroz ceo tekst provlači se junakinjina gordost. Ona voli da se razmeće znanjem i načitanošću, ponegde sklizne i u nešto što zamiriše na aroganciju, a o nekima, koji su deo književnih krugova, odnosi se sa podsmehom i prezrenjem. Ona tvrdi da je u toku “diletantizacija (koja) krupnim koracima osvaja krhki i prljavi svet književnosti, kao javnog dobra, u javnom pokošenom polju”. Gde se onda u tom svetu nalazi autorka romana, višestruko nagrađivana i prevođena pesnikinja? Moj je utisak, ne tamo gde veruje da zaslužuje da bude; ona pliva u prostoru između sveta stihova i egzistencijalnog sivila svakodnevice koji isporučuje neinspirativne, repetativne, rutinske zadatke koje treba iznova i iznova rešavati.

Ipak, nazvao bih prejakim prekorevanja da u knjizi, s vremena na vreme, „sevne“ iskra nipodaštavajućeg odnosa, prema Romima na primer. Ne mislim da epizodu sa čistačicom koja dolazi po kese sa starom odećom nosi njen etnicitet, odnosno, to što je Romkinja. Nešto drugo muči autorku. Ona se na više mesta vraća manifestacijama nezahvalnosti i osećanju izigranosti, kao u priči sa pretilom ženom koja pada (autorka je zove „tromim“ „morskim lavom“) i kojoj junakinja pomaže tek da bi zaključila kako je ovoj znojava mišica; ona oseća „gađenje“ i „životinjski oštar vonj ženskog znoja“, pre nego što izvadi dezinfikaciono sredstvo da opere ruke. Ne znamo da li bi joj se ova manje „gadila“ da je rekla „hvala“.

U sferi politike, autorkin stav o strogo kontrolisanim kretanjima na mene nije ostavio utisak, on zvuči kao teza sa neke od vajber grupa, mada moram priznati da i sam ponekada imam problem da razumem neka ponašanja u opoziciji; na tom polju, svojim idejama i vizijama, autorka ne dominira. Ono što, sa druge strane, ostavlja utisak su stil, kompozicija, reči kojima se ona, a to je od prvog slova jasno i prepoznatljivo, sa uživanjem igra i poigrava. Reč „praher“ nisam ni čuo ni pročitao decenijama, a u „Moru“ ga nalazim bar na dva mesta; zapamtiću i reč „pseudodrugi“. Kaže da je odrasla uz pank, ona gotivi Sajsi, Danica Vukićević jedna je od onih kul profesorki što su đacima zaključivali petice kada ovi pobegnu iz škole da bi išli na studentske demonstracije. Nekoliko fragmenata vezanih za svakodnevicu i roditeljstvo kao da su refleksija mog iskustva, a malo je onih koji se nisu sreli sa osećajem da se uloženo nikako ne vraća, bilo u materijalnom, bilo u emotivnom, bilo u profesionalnim smislu. Dakle, svašta je stalo u „Unutrašnje more“.

Ali, knjiga se čita sporo jer ono, mislim na čitanje, nije moguće i potpuno je besmisleno bez koncetracije neurohirurga koji operiše kičmu. Posle određenog broja pročitanih stranica rečenice kao da blede, tekst postaje sve teže razumljiv, čovek počinje da se pita o čemu on zapravo govori… Ono malo vezivnog tkiva što između unosa postoji tada sasvim nestaje i onda ti delovi počinju da se stropoštavaju jedan preko drugog tako da čovek uopšte više nije siguran šta čita.

Naizgled tako jednostavno, a zapravo jako komplikovano štivo,,, Zbog količine truda koji je potrebno uložiti u razumevanje „Mora“, bio bih iskreno iznenađen ako bi ta knjiga postigla neki značajniji komercijalni uspeh. Sumnjam da će svaki čitalac ulagati napor da se izbori sa tekstom. Ipak, postoji razlog zašto je taj roman nagrađen NIN-ovom nagradom, u žiriju nisu neki „slikari naivci“, to je neki ozbiljan svet koji vrednost garantuje svojim profesionalnim integritetom.

Roman Danice Vukićević ne mora da se čita linearno, probao sam. Pravila mi je društvo u prevozu, u Domu zdravlja, u banci i na poslu. Eksperimentisao sam i sa tim da knjigu otvorim bilo gde i, to je možda bilo najinteresantnije, ništa se nije gubilo u razumevanju. To joj, između ostalog, daje komparativnu prednost nad postojećim alternativama, kada su u pitanju svakodnevne aktivnosti u velikim domaćinstvima. Evo, u našoj je kući često red za tuširanje i značajan broj stranica pročitao sam čekajući svoj ili da se voda u bojleru ponovo zagreje. Tu nema šta da se razmišlja – koliko god ona bila teška za čitanje i razumevanje, pametnije je vreme uložiti u knjigu „Unutrašnje more“ Danice Vukićević, nego u skrolovanje po ekranu mobilnog telefona.

Objalvljeno na sajtu N1 1. februara 2023.

Svet je u ekonomskoj recesiji, najtežoj od Drugog svetskog rata. Kriza i pobune na istoku poremetile su globalno snabdevanje naftom što je pokrenulo inflaciju, pad ekonomske aktivnosti i rast nezaposlenosti u celom svetu. Moskva je poslala svoje trupe preko granice, zbog čega su joj Sjedinjene američke države uvele sankcije koje uključuju i bojkot sportskih takmičenja, u čemu im se pridružio značajan deo sveta. Zvuči aktuelno? Jok. Što bi rekli u seriji „Svemirska krstarica Galaktika“, verovatno najboljoj SF seriji ikada snimljenoj: „…sve se to već jednom desilo i desiće se opet“

Ovde se radi o početku osamdesetih godina dvadesetog veka. Sovjetske trupe su u Avganistanu, pa SAD i još šezdesetak zemalja, bojkotuju Olimpijske igre u Moskvi. Na snazi je i zabrana izvoza žita u SSSR (koja traje kratko pošto američki farmeri trpe veliku štetu) i razne zapadne trgovačke barijere čiji je cilj da oslabe ekonomsku i vojnu moć kojom raspolaže Kremlj. Za to vreme, Njujorčani „partijaju“ na žurkama podgrejani kokainom, a u nekom od klubova čovek bi lako mogao da naleti na Dejvida Bouvija. Ivana i Donald Tramp, koji upravo završava izgradnju svoje kule na Menhetnu, vladaju lokalnom društvenom scenom, pet čuvenih mafijaških porodica kontroliše gotovo sve poslovne tokove, a grad je zatrpan smećem zbog sedmodnevnog štrajka komunalnih radnika.

To je scena u kojoj u Njujorku nastaje ruski emigrantski list „Novi Amerikanac“ koji će Sergej Dovlatov uređivati i u njima pisati uvodnike, objedinjene u zbirci „Marš usamljenih“, koji je prošle godine na srpskom objavila izdavačka kuća „Lom“, jednom od ukupno četrnaest naslova sa potpisom sovjetskog (ruskog? jermenskog? jevrejskog? američkog?) pisca, novinara, disidenta i emigranta.

Teofil Pančić, u tekstu „Serjoža u slobodnom svetu“ (Vreme br. 1646), jedinoj recenziji/prikazu/kritici ove zbirke na srpskom jeziku na koju sam naišao (praštajte ako ima još), piše kako se, u vreme kada su se ta izdanja pojavila, u krugu koji on naziva „mi“ blazirano frktalo da su to mahom knjige koje su „svakom ljubitelju“ odavno poznate, pa teši njegovo priznanje da je zbirka o kojoj je ovde reč „sasvim nova stvar“. Jer, za mene je, osim „Kofera“, celokupno Dovlatovljevo delo „sasvim nova stvar“, koju polako otkrivam usput ljubomorno i blazirano frkćući – kada ljudi stignu toliko da čitaju?

Dakle, Njujork u kom (ovaj) Dovlatov stupa na scenu, uzbudljiva je i izazovna pozornica. Piščev krug interesovanja su kulturološke, socijalne i razlike u kulturi življenja en generale, zatim kolege, emigrantska zajednica, u izvesnoj meri politika, unutrašnja & posebno spoljna, otadžbina/domovina, izdavači, finansijeri lista i čitaoci… Čitaoci, taj svet koji stalno nešto prigovara i uvek je nezadovoljan sadržajem „Novog Amerikanca“, što šalje pisma kritike, davi i postavlja pitanja tražeći od uredništva da se odredi politički, ideološki, etnički.

Dovlatov nikako da se otrese te potrebe svoje publike za određenjem, neprestano braneći novinu (namerno pišem u jednini, kako se to nekada govorilo u redakcijama i u inat jezičkim čistuncima) stavom da se radi o „slobodnoj demokratskoj tribini“. Eh… (dubok uzdah – prim. aut.) Kao da je ona, takva, slobodna i demokratska nekome potrebna, baš kao i danas, kada publika traži ono sa čim se unapred slaže i samo su retki zainteresovani da zaključke donose slušajući sve glasove koji dopiru sa te tribine.

Priznaje pisac da mu je u emigraciji proradio nacionalni ponos, posmatrajući svoju decu kako se lako uklapaju u novu sredinu. Zato detaljno prati šta se dešava u otadžbini/domovini i razgovara sa emigrantima koji dolaze iz Sovjetskog saveza; stiče se utisak, sve ga jako zanima. Dovlatov, ipak, odbija da bude „politički komentator“ ali ponekada izbije strast sa kojom prati međunarodnu scenu i posebno odnos američke administracije prema sovjetskom režimu.

„Ovde smo mnogo bliži politici“, piše Dovlatov iako nije glasač; tiču ga se rezultati predsedničkih izbora na kojima Regan pobeđuje Kartera, a pisac navija za republikanca očekujući tvrđi pristup Moskvi, iako je poraženi demokrata bio taj koji je Moskvi zaveo sankcije posle okupacije Avganistana. Međutim, kada Regan pod pritiskom farmera te sankcije ukine, napisaće: „Zapadni izvoz hleba i mesa samo jača totalitarni režim. Čini partijsku vrhušku bogatijom. Oslobađa nova sredstva za pripremu za rat“. Tu prepoznajemo disidenta Dovlatova, koji sebe smatra demokratom koji čeka kraj „jednoglasnosti stada“. I ne čujemo samo Dovlatova, već i aktuelne glasove. „Sovjetima se mogu i moraju diktirati tvrdi uslovi. Posebno zato što oni priznaju samo silu i grubost“, piše on.

Rečenice uvodnika su jasne i jednostavne i gotovo su uvek statement (eng. izjava), stav, što kolumna i treba da bude, da ne preraste u tupljenje čemu, (joj!) odjednom, i ovaj tekst teži, pa da polako završavam… Dakle, ređe su to reportažni zapisi o novoj sredini, iako on primećuje nered grada koji zove svojim novim domom, zanimljivi su mu „crnci koji nose kasetofone“ i čudi se izraženoj potrebi ljudi da budu (pre)poznati i slavni, za šta su spremni da pucaju i na predsednika, poput Džona Haklija, atentatora na Ronalda Regana, koji je time želeo da izađe iz anonimnosti i impresionira glumicu Džodi Foster.

„O Americi je nemoguće pisati. Sve što napišeš delovaće mutno i jadno. Već skoro tri godine živimo ovde i još se čudimo“, piše Dovlatov, koji uporno ne odustaje od potrage za dokazima da se u tom novom svetu ipak ne vrti sve oko novca; svoj novi život neprestano naziva „životom u slobodi“.

„Marš usamljenih“ je zbirka laka za čitanje i „ide brzo“, što bi rekli, iako Dovlatovljeve poruke ponekada traže da se o njima razmisli. Pisac je tu i tamo dvosmislen i ponekada prediskretan, ako može tako da se kaže, kao da stalno nešto prećutkuje… Kao da tu ima još reči… tu su one, ali napisane nevidljivim mastilom.

I taj akademik Saharov koji se iznova i iznova pojavljuje kao autoritet koji svojim kredibilitetom konkuriše autoritetu Komunističke partije… uostalom, da ne prepričam ja ovde baš sve. Stvar je u tome da su Dovlatovljeve kolumne stare četrdesetak godina, u kontekstu vremena u kom živimo, aktuelizovane u iznenađujućoj meri. I u tome je, za mene kao čitaoca, što je kapacitet u kom delim utisak, važnost ove zbirke danas.

Novinar, turistički vodič, emigrant…

Sergej Dovlatov rođen je u septembru 1941. godine u Ufi, a od 1944. ćivi u Lenjingradu. Posle dve godine, udaljen je sa studija na odseku za finski jezik Filološkog fakulteta, služi trogodišnji vojni rok, a po povratku počinje da radi kao novinar. Bio je turistički vodič, bavio se i kojekakvim „poslovima“ na crnom tržištu, a u slobodno vreme pisao je kratke priče koje se štampaju u samizdatu. Zbog toga ga sovjetske vlasti progone i on emigrira, prvo u Beč, a onda u Njujork. Danas važi za jednog od najpopularnijih pisaca sa prostora bivšeg SSSR.

Objavljeno na sajtu N1 5. januara 2023.

Eno sam se, naivan, silno iznenadio kada sam otkrio koliko vesti dnevno pogledam, ono makar samo naslov, a da ih nije otkucalo deset ljudskih prstiju ili izdiktirao glas proizveden vibriranjem čovekovih glasnih žica. One ekonomske vesti sa berzi i tržišta prepune brojki i trendova, vremenske prognoze ili sportske izveštaje koji mi dolaze na Tviter-lajni sa naloga uglavnom aglofonskih medija i agencija koje tamo pratim, izgleda, pisala je mašina i ja to uopšte nisam primetio. Tek kada sam pročitao prognozu da će američki lokalni mediji u 2023. godini uložiti u veštačku inteligenciju (AI) kako bi nadoknadili smanjenu produkciju, pre svega servisnih informacija, čiji je broj drastično opao posle talasa otpuštanja zbog smanjenih prihoda od marketinga poslednjih godina, promislio sam da se uputim o čemu se radi i zatekao se nedopustivo neobaveštenim. Izmaklo mi je da je 2022. godina bila ključna kada se radi o razvoju veštačke inteligencije (AI), kao i godina u kojoj su u najširem forumu otvorena pitanja šta to znači za budućnosti novinarstva. I još važnije, kako će promene uticati na to kako je društvo obavešteno o pojavama i događajima koji su ključni za živote ljudi?

Otvorio sam „chatbot“ GPT-3 (kompjuterski program napravljen da simulira komunikaciju sa pravim ljudskim bićem na internetu) kompanije „Open AI“, kojim se poslednjih nedelja ovdašnji on-line svet oduševljava. Jedan (bivši) kolega zadao mu je zadatak da napiše sonet i ispalo je to „‘nako“, ali je zaista zaličilo i moglo bi se prodati kao umetnost nekome ko se sa sonetom nije često sretao. Ja sam od njega tražio, na srpskom, da napiše vest o prevrtanju vagona na pruzi kod Pirota, dva dana posle te nesreće i dao mu još samo jednu informaciju, onu da se u njima nalazio amonijak. Algoritam se zaneo i nalupetao. Program je citirao „izvor“ koji je naveo da je „došlo do kvara na vozu“, da su policijske i hitne službe odmah izašle na teren i evakuisale stanovništvo te da su lokalne vlasti objavile da je amonijak ugrozio okolne ekosisteme. Dakle, izmislio je, rođak, učitao i pretpostavio scenario iz neke uređene zemlje u kojoj sistem funkcioniše, ali šta ćemo, nije tako bilo. Dakle, kao reporter, moj „kolega“ robot još je nepouzdan, ali istini za volju – da sam ga „nahranio“ sa više informacija, izveštaj bi bio bliži istini. I algoritam nije nužno predviđen da se razvija u pravcu novinarstva i verovatno ima ograničenje kada su u pitanju izvori na srpskom sa kojih se napaja i uči, ako ih uopšte ima. No, negde mora da se počne. Sa druge strane, tekst je bio gotov za nekoliko sekundi, meni bi trebao malo više, nije bilo pitanja i potpitanja.

Sem Altman, izvršni direktor „Open AI“-ja u podkastu Ezre Klajna, kolumniste Njujork Tajmsa izjavio je kako program koji sam testirao svakodnevno koristi na hiljade ljudi, uključujući i one koji rade na njegovom razvoju. Tvrdi da su stvoreni uslovi da AI pomogne ne samo u novinarstvu već i u ulozi medicinskih savetnika ili nastavnika matematike i drugih predmeta.

– To „čudo“ koje nam je bilo potrebno da bismo imali superinteligentni AI, to je već iza nas. To su algoritam koji uči i mrežna arhitektura koja dekodira znanje i ima mogućnost da tom znanju da smisao. Sada više nema gornje granice mogućnosti (AI – prim. aut) – rekao je on.

Mediji poput „Blumberga“ i „Njujork Tajmsa“ AI vođeno novinarstvo koriste već punu deceniju – oni prvi su koristili „Cyborg“, program koji je šnjurao kroz finansijske izveštaje i na osnovu tih podataka odmah pisao vesti, ovi drugi su koristeći program „Heliograf“ pratili Olimpijske igre 2016. u Riju i izbore za američki Kongres. Agencija „Asošijejted pres“ je, kada je uvela AI, udesetostručila broj tekstova o profitima kompanija. Danas uz pomoć veštačke inteligencije proizvede 40.000 priča godišnje.

– Ona (tehnologija – prim aut.) oslobađa novinare rutinskih zadataka kako bi se bavili ozbiljnijim zadacima za koje je potrebna kreativnost. Ona nam omogućava nam da proizvedemo više sadržaja koji koristi novoj publici i jača naše sposobnosti da otkrivamo vesti – kaže Liza Gibs, koja u AP-u vodi sektor vesti koje se proizvode uz pomoć AI za tekst objavljen u okviru projekta „Kulturtechniken 4.0“ nemačkog Gete instituta.

Čitajući kako se AI koristi u redakcijama, sebi počinjem da ličim na Freda Kremenka; ono što radim i kako radim, u poređenju sa tim, oslikavanje je zidova pećine simbolima i crtežima. „Robo-izveštavanje“, kako to zovu, za jedne podrazumeva automatsko kreiranje višestrukih verzija iste priče za različite medije i korisnike, prilagođene njihovim potrebama. Drugima tehnologija služi da objedinjuje podatke iz velikog broja različitih izvora, trećima pomaže u pretraživanju mreža i agencija u potrazi za vestima i to poslednje jedino mi je blisko jer znam softver koji me obaveštava o događajima u svetu. AI u nekim redakcijama još i čisti komentare od postova sa neprimerenim sadržajem, a u razvoju su programi koji “skidaju” transkripte intervjua i odmah izvlače osnovne teze ili rade fact-check i u različitim studijama odnos prema korišćenju te tehnologije dominantno je pozitivan. Urednički – moj „kolega“ robot ’leba ne jede, nema praznike, slave i rođendane, ne razboljeva se i ne ostaje u drugom stanju, nema planova zbog kojih davi urednike posebnim „željama“ za raspored po smenama, nikada nije umoran, ne boli ga glava, nije sujetan, ne vređa se, nema problem da radi „bočnu“ priču i… Nema empatiju, savest, moralne ili etičke dileme. E, tu sam te ček’o…

– Šta, i mi smo potrošna roba znači? – kaže mi kolega Nikola pošto sam sa njim podelio svoja „otkrića“ o raširenosti AI-ja po redakcijama na zapadu, a ja mu odgovaram, a to nisam sam smislio nego citiram Sema Altmana, da su sve tehnološke revolucije za posledicu imale ukidanje neke linije poslova i otkrivanje novih. Moje su sumnje i strahovanja mračniji, ima drugih stvari zbog kojih me prisustvo „robo-novinara“ ne ushićuje na „prvu loptu.“ Mašine poput GPT-3 imaju potencijal da promene praksu u redakcijama tako što će novinari, poput mene, da ukucaju ključne informacije, a on će onda da izbaci gotov tekst za veoma kratko vreme, štedeći ga novinarima. To, međutim, otvara pitanje autorstva nad tekstovima a potencijalno postoje rizici da će mašina, u budućnosti, prosto početi da prepisuje „on-lajn“ izvore koje ima na raspolaganju što dovodi u pitanje novinarski integritet i pouzdanost, kao i autentičnost objavljenih informacija. Na kraju, ko će sprečiti „mašinu“ da koristi lažne citate ili izvore koji nisu kredibilni? O tome filozofiram sa Anom Martinoli, teoretičarkom medija koja kaže da AI u svom razvoju preslikava sistem predrasuda, ideja i predstava onoga ko ga „hrani“ znanjem.

– Zamisli AI koji „nabasa“ na tekstove iz naših tabloida o ratu u Ukrajini i odatle „uči“ stereotipe i predrasude koji u njima dominiraju, kaže mi ona, a ja odgovaram kako je to zapravo slično usudu mladog novinara čiju će karijeru i budući svetonazor u značajnoj meri odrediti to u čije uredničke ruke dopadne. I tu se složimo, samo što ona onda podvuče ključnu razliku.

– AI ne može da proceni vrednost nekog podatka, za razliku od čoveka.

I zaista, mladi novinar, ako iole kritički preispituje svet oko sebe, za razliku od mašine, može da prepozna ako se nađe na stranputici. Trasa kojom algoritam počne da uči teže će se autonomno korigovati. Dakle, stvar je u odgovornosti i to se može porediti sa tim kako se u različitim redakcijama odgovornost kotira na vrednosnoj lestvici. I tu dolazimo do dileme kako će se promene, koje će jednom svakako doći, odraziti na medijsku scenu u Srbiji?

Da bi one bile implementirane, potrebno je prvo raditi na algoritmu koji će učiti srpski jezik, pa onda onaj srpski jezik prilagođen potrebama novinarstva. Koliko čujem, velike kompanije u Srbiji nisu zainteresovane da ulažu u razvoj takvog algoritma, jedni zato što srpsko tržište smatraju malim, drugi prosto ne prepoznaju prednosti koje tehnologija nudi. To stvara određeni rizik da Srbija bude na začelju kada je u pitanju ta vrsta tehnološkog razvoja i u situaciji da, negde tamo u budućnosti, implemetira i prilagođava rešenja koja će morati da kupi.

U medijskoj sferi, određeni stepen primene AI se, koliko znam, već ukorenio tamo gde imam puno razloga da sumnjam da se pitanje etike visoko kotira. Softver se u tim kućama trenutno najviše koristi za testiranje reakcija publike na naslove i njihovu korekciju i ima jedan kojim se personalizuju oglasi što, uzgred, koriste svi značajniji izdavači. Ovo ostalo o čemu sam govorio gore, nema tragova aktivnosti. Ne, da ja znam.

Nesumnjivo je, međutim, da će veštačka inteligencija i u Srbiji, pre ili kasnije, postati deo redakcija i lako može da se desi, imajući u vidu prirodu algoritma na pretraživačima i društvenim mrežama, da izvesnu tržišnu prednost steknu oni koji ranije počnu da proizvode više sadržaja uz pomoć „kolega“ robota. I ta bi prednost mogla da bude značajnija za one koji su i sada brži za ono vreme koje ne „izgube“ na proveri informacija. To izazove koji stoje pred odgovornim medijima čini većim, a vreme koje im stoji na raspolaganju da ovladaju novim veštinama kraćim.

Na kraju je on to uvijao u salvetu i pružao mi sendvič na vratima stana, na kojima me je već čekao Dule, moj najbolji drug i komšija rumenih obraza što se uvek brže spremao za školu od mene. Ja bih onda od oca uzeo smotuljak, stavio ga u veliki džep debele zimske jakne i izlazio na ulicu, da ga bacim u prvu kantu za smeće, na uglu Kosovske i Nušićeve, kada nas dvojica izbijemo iz podzemnog prolaza. Tako je to tada bilo.

„Šta, mi slavimo slavu?“, pitala me je ćerka, pa usput dodala da li ćemo imati žito, ko će doći i da li ćemo sledeće godine imati više gostiju. Sinove je obradovalo kada sam im rekao da u ponedeljak ne moraju u školu, a onaj mlađi je i zaboravio da nam je na Svetog Nikolu prošle godine došla baba na ručak. Tašta je neki dan ranije napomenula da nas u ponedeljak očekuje na ručku, pošto je „njoj slava“, a moja je draga svom bratu telefonom preda mnom objašnjavala kako nećemo doći jer je i „njima slava“, misleći na mene i moju majku. Bio sam očajan, okružen ljudima koji nisu razumeli moja neprestana glasna razmišljanja o predstojećem slavskom ručku i pripremama za njega. Išao sam od jednog do drugog podsećajući ih da sam prošle godine, posle očeve smrti, odlučio da simbolički „preuzmem“ porodičnu slavu, da nam je to svima slava, ali da to i nije baš prava slava – slava, nego da sam Svetog Nikolu odabrao da bude dan kada se okupimo i ručamo zajedno, da sam ga intimno posvetio sećanju na oca… I dok ja u objašnjavanju stignem do pola, oni već gledaju kroz mene, praznog pogleda koji pita da li ću još dugo…

Nego, švargla.

U svojim je srednjim godinama moj otac počeo da prebacuje težište svog društvenog života iz kafane u kuću mada, čak ni tada kafana nije puštana da predugo pati. Biti gošćen, to nije nikakva umetnost ni veština, što gošćenje ume da bude, ako ume domaćin. A otac je to voleo, da okuplja svet da uživa i svega je u kući moglo da nema, osim hrane i pića. Tako smo imali pokvareni televizor koji je emitovao samo plave tonove, nismo imali video-rikorder, ne-daj-bože video-kameru, projektor ili fotoaparat iako je on bio televizijski reditelj, ali smo zato imali tada izuzetno redak japanski pekač za hleb „Akira“, opremu za pečenje paprika i kiseljenje kupusa, odvojeno frižider i zamrzivač, to oba „Obod-Bauknecht“ – Cetinje i u zamrzivaču svinjsku glavu i još pola od svinje sa svim papcima na broju i bar pola jagnjeta sa pripadajućim iznutricama, špajz sa teglama u kojima su moji roditelji gajili kombuhu, onu gljivu što se verovalo da samo duševne bolesti ne leči, flašama domaće rakije od kantarionovog ulja za, odnosno, protiv čira na želucu i čitav kosmos različitih alkoholnih pića. I sve je moralo da bude „kontrolisanog porekla“, to se dovlačilo odasvud samo da je što dalje od asfaltnog puta; proizvodi iz prodavnice pa čak i oni kupljeni na pijaci nisu se, dostupni tako svima, na izvol’te, računali, nego je to sve moralo da ima etiketu retkosti i posebnosti u onome odakle dolazi, po kvalitetu, ukusu i jednom opštem utisku vanseri(j)snosti, ako ta reč uopšte postoji i ako se tako, sa „j“ piše. E, ali onda se moj otac dosetio da majstorstvo nije u pukom pronalaženju i dovlačenju hrane i pića i iznošenju pred goste, već da se izuzetnost domaćinstva stiče u proizvodnji. Posegao je za onom svinjskom glavom iz zamrzivača i kesama sa iznutricama.

To je onda uvek bilo s dolaskom hladnog vremena, u one dane kada se sve zasivi a vazduh počinje da smrdi na takozvana „individualna ložišta“. Samo što nas u ono vreme niko nije obaveštavao o štetnosti PM 2.5 čestica i njihovoj sklonosti da se iz pluća presele u krvotok koji ih onda raznosi svuda po telu. Tada se o raku pluća, astmi, opstruktivnoj bolesti pluća i hroničnom bronhitisu nije tako često govorilo u kontekstu zagađenja i dobro je što se to promenilo, ali ne valja što i danas sneg brzo pocrni u toksičnoj beogradskoj izmaglici i što se en mass umire od posledica udisanja zagađenog vazduha. Opet, i tada je, kao i danas, svežinu unosio hladan vetar od koga bride obrazi i mrznu se prsti na rukama… Samo ona prva susnežica stiže sve kasnije. 

E, dakle, u takvim, muljavim danima, u našoj se kuhinji, po zidovima do pola obloženim keramičkim pločicama, kondenzovala para i niz njih su se spuštale sitne kapljice vode. Kao da cela prostorija plače. Na električnom šporetu, dimio se veliki lonac iz koga se svuda po stanu širio snažan i neprijatan vonj žlundre i masti što se topi u ključaloj vodi. Moj otac je sedeo jedva vidljiv u lepljivoj izmaglici, sakriven iza slojeva pare iz lonca i duvanskog dima, pored frižidera, na stolici u ćošku. Pušio je duvan iz Popovog polja kod Trebinja, umotan u riječke papiriće bez lepka, zagledan negde preko kuhinje, prema visećim elementima, sa čašicom rakije šljivovice i tacnom za meze ispred sebe. Na frižideru je bio crni radio-kasetofon, podešen na „Beograd 202“. 

U skali tog aparata, jednom smo zatekli par buba-rusa čiji je, paradoksalno i(li) ironično, latinski naziv Blatella germanica, za razliku od buba-švaba koje su Blatta orientalis koje nismo imali. Živeli smo u staroj zgradi koju smo delili sa svetom nevoljnim i nemotivisanim da se o sebi brine i bila je to pojava koja se raširila po spratovima poput virusne infekcije. Od nje nisu bolovali samo stari, već i mlađi ljudi, usamljeni u svojim velikim salonskim stanovima, što su živeli zajedno sa ostarelim majkama po kojima je tiho padala prašina dok su ležale same u najmanjim sobama i očevima koji su hlapili u pohabanim stilskim foteljama, ispred televizora na čijim su ekranima govorili o ekonomskoj stabilizaciji i uspehu kragujevačkog Yuga u Americi. U jednom od tih stanova zapatile su se bube, čiju smo koloniju, posle otkrića para u skali radio-kasetofona, pronašli i mi, iza vertikalnog elementa u kuhinji. Dolazio je onda onaj što ga zovu terminator, bube su nestale a u naše živote je ušao termin kineska kreda, da njome crtamo pod pragovima i po ćoškovima, za ne-daj-bože. Jednom su se pojavili i miševi. Oni obični, maleni i sivi, domaći miševi, mus musculus. Trčkarali su noću po parketu, lupkajući nogicama, ja sam ih slušao kako putuju negde koridorom ispod mog kreveta ili grebuckaju unutar zidova i noćima nisam uspevao da zaspim, nespokojan u saznanju da sa njima delim sobu. Otac je cele zime postavljao zamke, neke sa lepkom, u svakoj bi ujutru bio po miš, živ ulepljen, ali su svake noći dolazili novi, da ih ugledamo u plakaru, dnevnoj ili spavaćim sobama. Ispostavilo se da su kolonizovali vertikalu, da dolaze iz stana suvonjavog i pogrbljenog čoveka u svojim tada tridesetim godinama, izuzetno obrazovanog ali taman toliko i neuglednog. Iako je bio mlad, njegovo lice pripadalo je nekome ko je već umoran od života. Oči nisu govorile ništa, one su bile sakrivene iza krupnih naočara debelih stakala. Majka je, podržana komšilukom zakucala na njegova vrata i taj nije imao kud. Morao je da se reši legla na koje se sasvim navikao i mi smo se onda svi rešili miševa, a zašto sam sada to podelio, ne znam, asocijacija valjda, na tu kuhinju i radio-kasetofon i čitavu tu scenografiju sa duplim vratima koja su vodila na drugu terasu, onu u unutrašnjem dvorištu gde se nalazio teretni lift koji nije radio i niz koji su se miševi širili po zgradi.

E, ta su se vrata, upravo zbog krajnje zapuštenosti unutrašnjeg dvorišta, u koje su neke komšije, kao i u svetlarnik, bacale smeće i prosipale ostatke od ručka, otvarala samo kada je to stvarno neophodno, odnosno, kada dim i isparenja dostignu kritičnu koncentraciju i majka popizdi, budeći grdnjom iz opijenosti u koju je zapao, sakriven u masnjikavoj izmaglici koja je mirisala na obarenu svinjsku kožu, onog čoveka koji je bio njen muž a moj otac. Svinjsku kožu, bez koje, između ostalog, nema švargle.

A recept kaže: za švarglu je potrebno bar pola svinjske glave sa ušima, od iznutrica creva, bubrezi, srce i jezik što bude ono mesa posebnog kvaliteta u njoj. To sa jezikom se ne pojavljuje u svakom receptu, ali neizostavno bude tucana paprika, manje ljute, a više slatke, beli luk, biber i so, tridesetak grama po kilogramu, kažu. Na počeku se ono bar pola svinjske glave i iznutrice operu i ocede, pa se to đuture spusti u dubok lonac, gde se onda nalije voda. U to se sipa so i ostavi na šporetu da proključa, a kad proključa, temperatura se smanji i onda se to bari i krčka jedno dva sata. Za to vreme se pije rakija i mezeti turšija, otac je najviše voleo koture kiselog krastavca i žbuniće karfiola. Ide i nekoliko kockica kravljeg, starijeg sira, da bude malo slaniji; i hleb, sečen na komadiće. Ubrzo će se kuhinja ispuniti parom iz lonca i duvanskim dimom, ali se ne vetri dok, kao što sam već napisao, majka ne popizdi jer kuća počinje da smrdi. 

Kada isteknu ta dva sata, cigareta se gasi a svinjska glava vadi u drugu posudu da se ocedi i iznutrice isto tako, pa se to sve stavi negde sa strane da se hladi. Tečnost, ona u kojoj se sve kuvalo, ostavlja se u loncu i isto negde ostavi, da ćuti i ne smeta. Kada se glava ohladi, sa nje se skidaju jestivi delovi, što se potom zajedno sa iznutricama seče i sitni. Tu na red dođe još jedan veliki sud da se isprlja, u njega ide sve to što je sitnjeno a preko se izliva ona voda u kojoj je sve ranije ključalo, što je ćutala u prvom loncu. Onda se dodaje biber, tucana paprika i sitno narendan ili iseckan beli luk, sve po ukusu, ali da bude dosta. Pa se onda to sve dobro izmeša, da se izjednači, a kada se izjednači, iz suda je otac sadržaj izlivao u kalupe. Imao je dva – jedan duguljasti i jedan okrugli, oba sa dekorativnim naborima. Ako ostane viška, a ostane uvek, on ga je izlivao po zdelama, zdelicama i ćasama. U frižideru za sve to mora da se napravi mesta, a to je problem jer mora da se baca i rasklanja što je majku silno nerviralo. Nije, međutim, imala kud, švargla je morala da odstoji u hladnom, da se zgusne u želatinasti specijalitet u čijem su ukusu najviše uživali oni čija su nepca i jezik izgoreli od ljute rakije, još ljućeg duvana i generalno, svake jake hrane. Zaboravio sam da kažem da se švargla, kada se ohladi i stegne, vadi iz kalupa da stoji na tanjiru nekom il poslužavniku, odakle se seku komadi, kao što se seče torta ili kolač. Kuhinja se posle vetri danima, mada se mirisi vremenom uvuku u nameštaj, ako je od drveta.

Kažu da je švargla poreklom nemačka; da etimološki, reč švargla dolazi od reči schwartenmagen, što bi u prevodu bilo, ako sam dobro razumeo, debela ili žilava koža u (svinjskom) želucu. I zaista, ima suhomesnati proizvod u Nemačkoj, baš se tako zove i po svemu izgleda kao švargla, ali ga nisam probao. Moj prijatelj, koji 20 godina živi u Nemačkoj, a voli i zna da omrsi, kaže da se ne seća da je ikada video da to tamo neko jede, da je to old school specijalitet i zajebava da to danas može da se jede još samo u restoranima sa Mišelinovim zvezdicama… Opet digresija! A hoću, u stvari, da kažem da se stvarno, i kod nas, u ozbiljnim domaćinstvima, švargla pravi tako što se sadržaj iseckan i preliven vodom, promešan i izjednačen, sipa u prethodno opran svinjski želudac ili ređe, slepo crevo, isto svinjsko, pa se to onda tako sve zajedno bari. Kažu da se želudac, odnosno crevo, puni do dve trećine, jer ono unutra, u barenju, hoće da nabrekne. I osim svog oca, ne znam nikoga ko se time zabavio kod kuće; seoski domaćini potpaljuju kotlove i kuvaju svinjske glave, iznutrice, creva, jezike i kožure isključivo napolju, u onim pomoćnim objektima i pušnicama, gde se i inače kolju domaće životinje, što negde zovu opremanjem, gde se peče rakija i obavljaju drugi radovi koje karakterišu neprijatni utisci.

Moj je otac švarglu smatrao izuzetnim specijalitetom i nikako nije mogao da razume zašto je taj pihtijasti želatin, pun hrskavičavog mesa, ljut, gorak i slan, meni bio odvratan. Ali ga je iz jutro u jutro uporno sekao, stavljao na hleb, nudeći mi da to pojedem za doručak. Uporno sam odbijao i tek ponekada popuštao njegovom nervoznom insistiranju, iskreno se mučeći da mi se stomak ne okrene dok grizem švarglu čiji je sadržaj krckao pod mojim zubima i lepio se za desni. A to je znalo da traje dugo, toliko da sam počeo da kasnim u školu pa se i Dule jednom konačno ljut okrenuo na vratima, odbijajući da me čeka. Na kraju je otac sendvič sa švarglom uvijao u salvetu, pružao mi ga na vratima stana, ja bih ga stavio u veliki džep debele zimske jakne i izlazio na ulicu, da ga bacim u prvu kantu za smeće, na uglu Kosovske i Nušićeve, kada Dule i ja izbijemo iz podzemnog prolaza. 

Ne znam kada je konačno prestao da me (m)uči na švarglu i kada je počeo da mi za doručak na hleb maže svinjsku mast posutu solju i alevom paprikom, što sam mogao da jedem za razliku od švargle. I tada bih, međutim, u nestrpljenju čekao vikend, da majka ne mora da ide na posao i da mi za doručak namaže majonez sa najjeftinijom šunkom ili me odvede na crveni kiosk preko puta Crkve Svetog Marka, na viršle sa senfom.

U priču o švargli staju svi moji nesporazumi sa ocem. On mi je celog svog života nudio ono što je njemu bilo važno i posebno, i što se kod mene nije primalo već je samo izazivalo otpor. Onu stranu njegove ličnosti koja je meni bila zanimljiva i koju sam želeo da upoznam, sa mnom nije delio. To me iskustvo ničemu o roditeljstvu nije naučilo, osim da svojim sinovima ne nudim švarglu za doručak.