PREKASNI ČOVEK

Nekad se tako zapitam šta sam ja uzeo da pišem kada je sve što mislim i osećam već napisano i to mi obično sine kada naiđem na misao koja mi je dugo u glavi, koju ja nikako ne uspevam da raščlanim u reči, nego je pronađem slučajno pa shvatim da je to neko već uradio, i to sa takvom lakoćom da se postidim. Tako već dve godine bez većeg uspeha pokušavam da u rečenice složim događaje i osećanja iz septembra 2018. godine, sve dok ih slučajno nisam pronašao na samom početku „Ljepšeg kraja“ Bekima Sejranovića. „Osjećam se kao čovjek koji je jednom htio napisati nekakvu priču, ali nije uspio jer je ta priča preuzela kontrolu nad stvarnošću. Nije više bilo jasno što je stvarno, priča ili život“. Eto, baš tako i ja, i ne znam ni sam gde prestaje stvarnost, a počinje neka moja priča i obratno, ako su te dve stvari odvojive, a ja mislim da na neki način jesu. Jer, neke su se moje priče u svom subjektivizovanom karakteru odlepile od realnosti, iako ja od nje ne mogu da pobegnem i ona je tih priča sastavni deo.

– Prema ovome što vidim, ja bih rekao da je to leukemija. Bilo bi dobro da odmah odete u Urgentni centar, da se to i proveri – reklo mi je suvonjavo i bledo lice hematologa, posle drugog uzorkovanja krvi tog dana, pošto je laboratorija pomislila da je došlo do neke greške. To što sam osetio, prva je emocija za koju verovatno nikada neću pronaći pravu reč, pa odustajem od dalje potrage. Kao da je to najvažnije… Možda je važnije to što sam tek tada posumnjao da su žutilo lica, čudne modrice koje su se pojavljivale niotkuda i neki teški umor za koji sam verovao da dolazi od opšteg umora od života koji sam vodio, bili simptomi bolesti kojima nisam pridavao veći značaj. Ja sam sve do tog pregleda sasvim uredno pajao gradom, išao na posao i teglio kesetine iz prodavnice, iako moram da priznam da sam pred sam pregled, negde duboko u sebi, osetio da možda nešto nije kako treba. Tu bih misao, međutim, brzo oterao. 

Ali, da ne filozofiram preko mere, priznajem da priča o tome kako je sve počelo nikada neće dobiti željenu formu, jer je toliko događaja, emocija i ljudi stalo u tih nekoliko dana da ja ne mogu da ih rasklopim u logički razumljive delove. Ostali su bezuspešni moji pokušaji da se probijem kroz pomešana osećanja koja su u meni izazivali saznanje o tome da sam teško bolestan i reakcije meni bliskih, ali i ljudi za koje nisam ni znao da su mi bliski. Sada kada se osvrnem na te dane, ne znam da li sam više bio potresen dijagnozom ili porukama ohrabrenja koja sam dobijao, neizvesnošću koja je preda mnom ili ljubavlju koja me je tamo pratila i da li sam se i kako izborio sa jedno vrstom posramljenosti pred svim tim svetom koji je stao uz mene, a koji sam zauvek hteo da ostavim, uključujući tu i moju sekundarnu porodicu na N1, koja nije marila što sam hteo da je napustim, već me je primila me natrag i do danas nastavila da me štiti, uporno mi čuvajući i mesto gde sam sedeo u redakciji. Nekada se zapitam da li sam ja zapravo najsrećniji čovek na svetu?

Ipak, ne mogu da kažem da sam se tako osećao i onog trenutka kada sam shvatio, a to se ne dešava svakom, da se život mnome igra sa istom onom lakoćom sa kojom sam se ja do pre samo trenutak igrao njim. Pa ljudi kažu: „Kakva ironija!“. Zato sam se valjda i smejao kada sam pozvao Gagu da dođe do privatne bolnice u kojoj sam radio obično rutinski, opšti pregled, pred odlazak u Ameriku. Tog sam leta potpisao ugovor sa VOA (Voice of America), rezervisao kartu, bio spreman da podvučem crtu i odem zauvek. U kolima, dok smo se vozili u Urgentni centar ispričao sam joj da mi je krvna slika loša i da hematolog veruje da imam leukemiju, a tamo su me stavili u onaj krevet sa točkićima i onda nas ostavili u čekaonici kružnog tipa, sa još nekoliko ljudi. Non-stop smo se smejali u neverici šta se događa, gledajući kako se naši planovi urušavaju uz zaglušujuću grmljavinu. Proveravali smo da li to neko od nas dvoje sanja, ali smo svaki put zaključili da smo oboje nažalost budni. Kao mahniti smo se potom cerekali dok me ona vozi kroz hodnike iz jedne u drugu dijagnostičku ambulantu, sve se držeći za nadu da će se ispostaviti kako je u pitanju neka greška, neka pogrešna procena, da je krvna slika loša iz nekog drugog, benignijeg razloga. Sve dok joj mene nisu oduzeli i odveli me u sobu gde ću primiti popriličan broj jedinica transfuzije, a ujutru me glavna sestra ne baš nežno ubosti u grudnu kost koju sam čuo kako krcka, uzimajući uzorak koštane srži koji je potvrdio sumnju bledog i suvonjavog doktora iz privatne bolnice.

– Dobro, jel’ to sad game over?, pitao sam dežurnog doktora u Urgentnom, koji je, sticajem okolnosti, bio hematolog. On je odgovorio da nije, da se to leči, da odem kući i malo se prošetam, pa da se u ponedeljak javim na Kliniku za hematologiju Kliničkog centra Srbije. Nije me utešio i, sve u svemu, bila je to jedna ozbiljna šamarčina, evo još mi zuji u ušima.

Odlaskom u Ameriku hteo sam da ispišem jednu novu priču za sebe i svoju porodicu, ali je život spremio uzbudljiviji scenario. Taj je vikend bio grozničav, svi smo non-stop bili na telefonu, bilo je teško ljudima objasniti šta se dešava, a morao sam i da obećam da ću biti okej. Činilo mi se da je moja dijagnoza svima oko mene zvučala strašnije nego što sam je ja doživljavao, a istina je da je tada još nisam ni doživeo jer mi je um otupeo i samo mi se po stomaku muljao neki osećaj osujećenosti i teško sam vario saznanje da ja tu baš ništa ne mogu da uradim i ispravim. Bio sam razočaran kada sam shvatio da sam važne odluke doneo prekasno, da sam u stvari nekakav prekasni čovek kome sve izmiče u poslednjem trenutku, neko čije stopalo ne dobacuje do sledećeg stepenika pa se onda čitav stropoštava i lomi po stepeništu.

Ali, bilo je tu nešto još nešto što me je morilo, što mi nije dalo mira. Gaga je to prepoznala i veče uoči mog odlaska u bolnicu rekla:

– Sve je to za ljude. TI si nam dao najbolje od sebe. Možeš da budeš miran, idi i leči se.

Ona je to izgovorila i ja sam se raspao u milion komada. Tako je te septembarske večeri 2018. godine umro moj stari identitet i rođen novi sa kojim se danas nosim. 

U tom novom identitetu sam se trgao iz zatupljenosti i uspravio, presekao sve strepnje i rekao: „Ok, idem sad da se izlečim i to je to“. Negde, na rubu uma, ostala je svest o tome da se od leukemije umire, ali sam želeo da poštedim decu, roditelje i ljude oko sebe nekakvog patosa i očajanja, koji ne bi bili nelogična i neočekivana osećanja za nekoga ko se suočio sa malignom bolešću. Ali, ja sam želeo da svi znaju da planiram da vratim kući, odlučio sam da na lečenje gledam kao na zadatak koji treba da obavim i u takvom sam raspoloženju otišao iz kuće u bolnicu. U međuvremenu su se javljali dobri ljudi, nudili opcije za lečenje u inostranstvu, međutim, ja sam bio ubeđen da to može da se reši i u Beogradu. Zapravo, istina je da sam samo želeo da izbegnem ono što će mi se desiti nekih mesec i po dana kasnije, kada je postalo jasno da terapija u Srbiji ne daje rezultate. O tome, i sebi u tome, još nisam spreman da pišem.

Do kraja lečenja u Beogradu bio sam disciplinovan pacijent, kome nije ostavljeno mnogo briga osim da bude to – disciplinovan. Tamo u spoljnom svetu, Gaga je pronalazila davaoce trombocita i krvi, vodila evidenciju o njima i pravila rasporede, jer to kod nas tako ide. Ja sam se navikavao na hemoterapiju, kosa mi je opala, ali nisam bio sam jer je stalno neko dolazio u posetu. Taj septembar bio je lep, pa smo sedeli napolju, na klupi ispod tri breze sa kojih su stalno padale nekakve bube. Iz desne arterije na vratu visio mi je kateter, iz koga se uzorkovala krv i kroz koji se primala terapija. Stekao sam tamo i neke navike, pa bih u svitanje, čim mi izvade krv, išao na kiosk ispred klinike da popijem kafu iz aparata, popušim cigaretu, (da, tada sam još pušio) i kupim novine cimerima koji su ih čitali. Onda bih se vraćao na doručak, pa čekao vizitu, pa da se bolnica poslepodne isprazni, da izađem da se šetam oko zgrade. Stvarajući te navike, postajao sam spokojniji a o tim danima i ljudima sa kojima sam ih podelio, biće možda više reči neki drugi put.

I onda mi moja drugarica Ivana Konstantinović pošalje poruku i ja se setim Amerike. Ona me pita kako sam a ja joj kažem da ide nekako. Ugovor sa VOA potpisali smo u isto vreme, trebalo je da odemo zajedno i onda ja pomislim kako je u nekom paralelnom univerzumu onaj moj stari identitet, zdrav i prav, otišao u Ameriku i kako su mu se u međuvremenu pridružili i Gaga i deca; ko zna, možda taj paralelni univerzum stvarno postoji, jer ja iz nekog razloga ni za čim ne žalim. U ovoj sam realnosti prihvatio koncept svakodnevne borbe i nemam vremena da se osvrćem. Gledam samo pravo.